Čarolija "Jevremovca"

Sasvim precizno, bez ikakvog dvoumljenja i natezanja, svojstveno onima sa jasnom vizijom i emocijom, Ivana Vujić izdvaja ulicu koja se, posle toliko vremena i događaja, i dalje nalazi u centru njene pažnje. Dalmatinska joj je omiljena.

Pozorišna rediteljka i profesorka Fakulteta dramskih umetnosti koja je sledila dela Šekspira, Sartra, Beketa, Joneska, Brehta i drugih, prve spoznaje o svetu oko sebe stekla je u jednoj kući na Slaviji. U Bulevaru oslobođenja 4, u vlasništvu njenog dede Čedomira Pavlovića, bankara, nalazila se i srpsko-amerikanska industrijska banka. Sa balkona te građevine, ona je ponosno pozdravljala astronaute koji su Beograd posetili, pre nego što su se uputili u svemir. Za dramsku umetnicu, čovekov hod na Mesec bio je velika šansa. Sada, nažalost, uviđa da promene za koje se uvek zalaže ipak ne teku tako munjevito.

Imala je tu sreću, ili ne, da upozna i Novi Beograd, gde sada stanuje. Ne može ništa da kaže protiv njega. Primećuje da je to kraj u ekspanziji koji ima izrazitu crtu vitalnosti, ali da mu nije lako. A, onaj ko se muči, kaže ona, taj poštuje život. Srećna je što je Novi Beograd dobio Merkator. Bitnije joj je, ipak, što je tu podignuta i crkva.

Životni aktivizam

Kako se god okrene, ne može da ostane neprimećeno da se gradske slike sve brže menjaju, izrastaju novi simboli.

– Moja omiljena ulica nalazi se između Botaničke bašte i jedne od najstarijih beogradskih osnovnih škola "Vuk Karadžić". Dalmatinska je uska ulica, a sadašnji "Jevremovac" je prava čarolija  koja je okružuje. Mislim da svaki grad predstavlja neku vrstu bašte. Što je bogatiji ima  raznovrsnije bašte. Odrastala sam gledajući sa prozora na školu i na baštu. Između njih, još kao dete, ispravno sam odabrala baštu. A, od škole sam, isto kao i od drugih ljudi i od života, očekivala suviše. Očekivala sam da mi škola potpuno promeni život. To se nije dogodilo. Dalmatinska ulica je posedovala jedan fenomen unutrašnjih zgrada i unutrašnjeg života. Stanovala sam na prvom spratu jednospratne zgrade. Odlazili smo u dvorište u kome je bilo sazidano više zgrada i gde je sve vrvelo od ljudi i života. Dvorište je bilo puno događaja – od mediteranskih svađa do letenja saksija. Aktivan život. Onda bi se u jesen svi ujedinili u – branju lipe za čaj. Dopadao mi se komšiluk. Tu su bili profesori univerziteta, Ranko Bugarski, ali i milicioneri, recepcionerke, šankerke, konobarice, krojačice. Izvanredna kombinacija. Veoma sam volela tu uvučenu ulicu u blizini Ulice Džordža Vašingtona, odakle se brzo stizalo do Ateljea 212. Ne mogu  da  zaboravim i kafanu "Kod Vidin kapije". U poređenju sa današnjim vremenom, može se reći da je Dalmatinska imala sreću. Lukavo je izbegla pošast nadziđivanja zgrada. Razni biznismeni odavno merkaju i verovatno se sude sa stanarima kako bi podigli još pet od mogućih nula spratova  – govori  rediteljka.

Današnjem čoveku je teško

Ne zaboravlja ni autobuse za Veneciju koji su 60-ih godina kretali iz Dalmatinske ulice.

– To je bio veliki događaj. Kada su se vraćali, ljudi su pobedonosno mahali sasvim običnim stvarima. Hemijskim olovkama koje su menjale boje, parom belih čarapa, koje su takođe bile  razlog za ushićenje. Te stvari nisu bile skupe, ali ljudi su im se radovali. Danas je čoveku potrebno mnogo više da bi bio srećan. Đakuzi mu je slaba zabava. Diskoteke su slaba zabava. Droga je slaba zabava. Prosto, čovek ne zna šta će – zapaža Vujićeva.

Ona Beograd vidi kao grad sa obeležjima Njujorka i Kalkute.

– On ima restoran "Trebecu", ali ima i indijska naselja. A, istina je da je Beograd jedino preostalo živo mesto na teritoriji Balkana. Tako izgleda Njujork, samo što je to ringla uključena na hiljadu puta višoj temperaturi – kaže rediteljka.

Kada govori o Beogradskom građanstvu, Vujićeva ima u vidu kroz šta je srpska prestonica vekovima prolazila.

– Ne može se pričati o građanskom sloju u klasičnom smislu, jer Beograd nije imao kontinuitet. Šestog aprila i deca i konji su bili na granama. Preživeo je još neka bombardovanja, promenu sistema. To su stresovi koji se teško podnose. Ne izdržavaju najdarovitiji, već biološki najvitalniji. Beograd nema ni harmoničnu arhitekturu, jer su zgrade bile rušene, kidane. Mislim da je prosvetiteljstvo put preporoda – smatra ona.

– U ovaj grad treba vratiti kvalitetne ljude koji će ga uzdići. On je to imao. Privlačio je ljude iz svih krajeva, baš time što je u njemu bilo sve moguće. I danas je – zaključuje umetnica.

Spomenik Neznanom junaku, u svojoj jednostavnosti i lepoti izdvaja kao vredno zdanje, a Avalu, to čudesno uzdignuće nad Beogradom, Ivana Vujić doživljava kao svoj fićir bajir – breg za razmišljanje.