Skrivena mesta duše

Leto može biti televizijska sezona za uživanje. Ali ne stoga što su se emiteri posebno trudili da njihovi programi budu konkurentna stavka u ispunjavanju slobodnog vremena tokom dana školskog raspusta i godišnjih odmora. Pre će biti da je publika u prilici da sada vidi neke od dobrih emisija koje su joj promakle. A što se tiče obrazovno-naučnih emisija, o kojima će ovde biti reči, mnoge su, iako najavljivane, bivale maknute s ekrana da bi napravile mesta za direktne prenose sednica Narodne skupštine.

Sad, u repriznom prikazivanju, one se smenjuju u predviđenom i ustaljenom ritmu i jasno pokazuju celinu ideje koja prožima pojedinačne delove ciklusa. Tako se, prikazivanjem prošle godine snimljenih emisija serije „Na skriveno te vodim mesto”, ovih dana slaže jedna originalna, nekonvencionalna galerija portreta naših savremenika.

Mnogo je TV formi u kojima se zapravo portretišu ličnosti iz javnog života – od klasičnog intervjua do dokumentarnog filma, i mnogo je uglova iz kojih se čovek sagledava – od usko profesionalnih do privatno porodičnih. Vitka Vujović je odučila da svoje junake izmesti iz svakodnevnog okruženja, i radnog i porodičnog, prepuštajući im da sami odrede mesto susreta. Ta „skrivena” mesta (geografski prostori, stara zdanja, prirodni ili urbani ambijenti) idealno su inspirativni za nastajanje složenih TV priča. Na njima, neosetno, spontano, njihovi glavni junaci otkrivaju i skrivena mesta sopstvene duše. Ali, pri tom veoma mnogo govore i o drugima i tako uvode nove ličnosti, likove i junake bez kojih se ne može razumeti dobri duh mesta.

Po pravilu, u ovoj vrsti ispovedanja pokazuju se emotivna tananost, otvorenost za komunikaciju s okolinom, osetljivost za okruženje, altruizam...

Tako je glumica Ružica Sokić, odabravši banju Kanjiža u kojoj se svojevremeno lečila, otkrila gledaocima ne samo lepotu prirode i lekovitost vode nego mnogo osobe koje je tu upoznala i zavolela – meštane, lekare, terapeute, pacijente, sportiste invalide...

A Radoslav Zelenović odveo je autorku na Kosmaj, svoju skrivenu oazu u kojoj se okrepljuje u druženju s dragim ljudima. U „novom zavičaju” kojim je zamenio onaj svoj izgubljeni, kosovski, direktor Jugoslovenske kinoteke govorio je mnogo više o gostima iz sveta koji ga posećuju u Sopotu, o zanimljivim sudbinama svojih suseda, o društvancetu za prvu jutarnju kafu... nego direktno o sebi. Bilo je to, međutim, izvrsno indirektno autoportretisanje..

Serija „Na skriveno te vodim mesto” u pomenutim izdanjima, a i inače, potvrđuje staru istinu da draž nekog mesta najvećim delom zavisi od ljudi koji se nalaze na njemu.