Kad žene propovedaju

Žena u mantiji? Za neke je možda nepoznanica, ali za druge nešto uobičajeno budući da u Srbiji, u Slovačkoj evangeličkoj crkvi augzburške veroispovesti, žene više od 30 godina obavljaju svešteničku službu.

Najviši organ Slovačke evangeličke crkve a. v., Sinod, 1970. godine doneo je odluku da žene mogu postati sveštenici, a iste godine u Novom Sadu rukopoložena je i prva sveštenica, Zuzana Skljukova. Ona se, međutim, ubrzo udala za sveštenika i otišla da živi u Slovačku. Šest godina kasnije, evangelisti u Srbiji su dobili još jednu sveštenicu – Veru Batori, koja je danas parohijski sveštenik u Laliću kod Odžaka i čiju pastvu čini oko 800 duša.

– Rođena sam u Slovačkoj, a Evangelički teološki fakultet završila sam u Bratislavi, kao i svi drugi evangelički sveštenici ovde u Srbiji. U našoj crkvi žene i muškarci sveštenici su potpuno izjednačeni, dakle, ja obavljam sve što i sveštenik. Nedeljom držim bogosluženja i propovedi, sredom jutarnje molitve, obavljam venčanja, krštenja, sahrane, ispovesti, a četvrtkom, obično zimi imamo i biblijske časove – kaže Batori.

Ipak, u početku nije bilo tako i sveštenice su postepeno izjednačavane sa muškarcima u božjoj službi. Kada je sredinom prošlog vek u Slovačkoj dopušteno da i žena obuče mantiju, one su samo mogle biti, na primer, veroučiteljice. Danas, u evangeličkoj crkvi u Laliću uloga žena je veoma velika. Naša sagovornica objašnjava da one održavaju oltar, čiste crkvu, ukrašavaju je cvećem, a organizovane su i u „Oltarni kružok žena”, koji postoji još od 1931. godine i bavi se humanitarnim radom.

– Ja sam 1982. godine imenovana za koordinatora tog udruženja, a do sada smo organizovale brojne humanitarne akcije, bavile se ručnim radom, držale časove pri crkvi dok veronauka nije bila u školama. Danas postoji i Ekumenska humanitarna organizacija (EHO), koja nastavlja ovaj dobrotvorni rad. Takođe, svakog prvog petka u martu od 1973. godine organizujemo Svetski molitveni dan žena kada se širom sveta, pa i ovde, okupljaju žene iz različitih crkava i sastavljaju zajednički program koji se čita u crkvi, na različitim jezicima. Muškarci su malo manje aktivni u crkvi, oni su više okrenuti poslu – kaže Batori.

Slovačka evangelička crkva a. v. danas ima šest parohijskih sveštenica i dve koje su kapelanke, odnosno pomoćne sveštenice. One su članovi i upravnih crkvenih organa: Batorijeva je u dva mandata bila zapisničar u Sinodu, a sveštenice učestvuju u radu i vode i crkvene odbore. Najmlađa „po stažu”, Jasmina Kotasov, rukopoložena je 22. aprila 2007. godine i danas je parohijska sveštenica u Bačkoj Palanci, gde živi oko 300 vernika evangelista. Ona je i veroučiteljica u gimnaziji u Bačkom Petrovcu i osnovnoj školi u tom mestu.

–  U petnaestoj godini počela sam da se interesujem za sveštenički poziv, tačnije da češće odlazim u crkvu, ozbiljnije čitam Bibliju. Posle fakulteta, tri meseca sam provela u SAD u misionarskom radu, zatim sam bila pomoćni sveštenik, a pre godinu dana dobila sam i svoju parohiju. Obaveza u crkvi obično ima manje preko nedelje, budući da tada nema bogosluženja, osim kada je post. U crkvi organizujemo biblijske časove za mlade, a imamo i naš hor. Veronauka mi pruža posebno zadovoljstvo jer mi daje mogućnost da budem kreativna – priča Kotasova.

I Batorijeva i Kotasova kažu da još ima onih kojima je neobično kad vide ženu u svešteničkoj odori, ali da nisu imale neprijatnih iskustava. Takođe, obe dodaju da imaju dobru saradnju s drugim crkvama. Vera Batori objašnjava da Rimokatolička crkva u Odžacima ustupa na svake tri nedelje svoju crkvu evangelistima za njihova bogosluženja, budući da oni u Odžacima nemaju svoju crkvu, pa tako ona na svake tri nedelje odlazi tamo. Jasmina Kotasov, takođe, dodaje da sa sveštenicima iz drugih crkava ima dobre odnose.

– Nedavno sam bila pozvana na hramovnu slavu u pravoslavnu crkvu, a posle toga i na večeru. U odličnim sam odnosima i sa katoličkim sveštenikom u Bačkoj Palanci, kao i sa pravoslavnima – kaže Kotasova.

Žene su rukopolagane i u pravoslavnoj crkvi u 11. veku i mogle su da stupe u đakonsku službu. Služba žena đakona ili đakonisa, nije bila formalno liturgijska, one su više imale ulogu duhovnika, dušebrižnika za žene, objašnjava jerej Vukašin Milićević koji je preveo sa grčkog knjigu o ženama đakonima autorke Kirijaki Karidojanis-Ficdžerald.

– Bilo ih je mnogo među sveštenstvom, a do 5. veka rukopolagane su i u Zapadnoj crkvi, ali su se u njoj mnogo brže izgubile nego na Istoku. Kasnije su za đakonise gotovo isključivo rukopolagane monahinje, često igumanije manastira. Interesantno je da su krajem 19. i početkom 20. veka sveti Filaret Moskovski i sveti Nektarije Eginski rukopoložili nekoliko đakonisa. Treba istaći da nikada nije zabranjeno rukopolagati žene đakone, kao i da su zaključci nekih nedavnih konferencija na kojima su učestvovali predstavnici svih pravoslavnih crkava da nema razloga da ta služba ne postoji u Crkvi – kaže otac Vukašin.

S druge strane Kongregacija za doktrinu vere na zahtev Vatikana nedavno je izradila nova pravila u kojima se između ostalog navodi da će pokušaj rukopoloženja žena za sveštenice biti smatrano „ozbiljnim prekršajem, i to onim protiv vere“.

Jelena Čalija