Partneri

Nemanjići bejahu čas u savezu sa Vizantijom, čas protiv nje.

Obrenovići su se okretali Austrougarskoj, Karađorđevići Rusiji, pa kasnije i Francuskoj.

Titovi komunisti prvo su slušali Moskvu, pa su onda dilovali sa Englezima, pa se posvađali s Moskvom, pa se onda i s Moskvom pomirili, pa se, kao, udružili sa nesvrstanima, a i sa Moskvom i sa Vašingtonom bili intimni, i tako to...

Miloševićevi socijalisti su pokušali da glume Titove komuniste, pa kad su videli da ne ide, odlučili su da ne budu u dobrim odnosima ni sa kim, pa su onda, kada uvideše da ne ide ni tako, opet pokušali da budu „faktor mira i stabilnosti”, pa pošto ni to nije išlo, probali sa Kinom, pa kad su utvrdili da je Kina, ipak, predaleko, pokušali savez sa daleko bližom Belorusijom. I onda su – izgubili vlast.

Radikali i DSS tradicionalno su naklonjeni Rusiji, demokrate Nemačkoj i Evropskoj uniji, eksperti iz G 17, valjda, Sjedinjenim Američkim Državama, Srpski pokret obnove „velikom svetu”, a LDP – „Srbiji sa Srbima ili bez njih”.

Neki su bili i ostali za ulazak u NATO, neki bili i ostali protiv, neki bili protiv pa promenili mišljenje...

Bilo je inicijativa za gradnju bliskih odnosa sa Izraelom, ali nosioci inicijative u Izraelu za tu ideju nisu uspeli da nađu ozbiljne sagovornike. Bilo je kratkoročnih ekonomskih dilova sa Gadafijevom Libijom. Imamo velike planove sa italijanskim „fijatima”, koje ćemo da prodajemo na ogromnom ruskom tržištu, kao da Rusi, ako hoće, ne mogu da kupuju „Fijatove” automobile i bez nas...

Pokušali smo, čak, i da oživimo pokret nesvrstanih!

Sa jednakim entuzijazmom smo se devedesetih dičili escajgom, koji smo koristili u vreme kada je većina Evropljana jela prstima i dvehiljaditih uvodili „evropske standarde”.

Sa jednakim erotskim nabojem devedesetih smo mahali palamarima i dvehiljaditih mešali razgolićenim zadnjicama.

S Hrvatima smo se grlili, pa smo se zatim klali, onda smo, pošto smo proterani iz srpskih krajina, odlučili da primat damo ekonomiji. I uspostavili saradnju po principu: mi njima prodajemo preduzeća, a oni nama – proizvode.

Sa Slovencima smo plesali lambadu, a onda smo bojkotovali slovenačku robu, da bismo desetak godina kasnije opsedali novootvoreni beogradski „Merkator” kao predškolska ekskurzija poslastičarnicu.

Da smo pokušavali da uđemo u svakojake saveze i dilove – nije da nismo.

Ali da smo partnerstvo sa Turskom skoro dva veka uporno zapostavljali – i to stoji.

E, pa – kucnuo je čas!