Politička arbitraža stvorila neuspele filmove

Palić – Ovogodišnje priznanje „Andergraund spirit” koji Festival evropskog filma dodeljuje za izuzetno stvaralaštvo u nezavisnom filmu dodeljeno je Želimiru Žilniku, čiji se poslednji film „Stara škola kapitalizma” takmiči za Nagradu za toleranciju, u programu „Paralele i sudari”.

– Ako pogledamo postjugoslovenski milje, a i ceo bivši Istok u poslednje dve decenije „demokratije i slobode” – kinematografija je inferiornija nego u bilo koje dve decenije „nenarodnog režima državnog socijalizma”. Otkud da se to dešava, a imamo ogromna tehnološka pojednostavljenja filmskog procesa i daleko veću informisanost i komunikaciju koju mlada generacija ima – pita se Žilnik, jedan od najvažnijih autora srpskog filma i nudi odgovor:

– Mislim da je osnovni razlog u mistifikovanoj kulturno-političkoj poziciji filmske delatnosti. O pravljenju domaćih filmova govori se kao da i dalje postoji gledalište od 25 miliona ljudi i više hiljada bioskopskih sala. Svi znamo kakva je realna situacija! I umesto da kinematografski podmladak bude informisan o metodologiji i alatima, kako da pravi filmove u realnoj situaciji, ovde je u toku trud da se postave „standardi” po ugledu na zemlje koje imaju po 500 miliona gledalaca. To je šizofrena situacija, u kojoj debitant može da se u „standarde” uklopi samo ako nađe neke veze u partijama ili državi, a i kad mu to uspe, film će mu vratiti jedva pet posto uloga. Često na radionicama objašnjavam da su za film najvažniji tema, priča i ideja, i od toga treba krenuti, uz korišćenje savremenih digitalnih alatki – smatra Žilnik čiji junaci su uglavnom ljudi sa margine.(/slika2)

– Šumarstvo se bavi drvećem, grnčarstvo loncima, a umetnost je fokusirana, uglavnom na pitanja smrti, otpora moćnicima, strasti, patnje, ljubavi... Oni za koje kažemo da su sa margine, to su ljudi koje zapravo vidimo da nisu zaštićeni autoritetom, bilo koje vrste, od brzo stečenog novca, do ideologije koja je trenutno „podobna”. Filmski medij nemilosrdno otkriva svaku vrstu lažnog predstavljanja, foliranja. Zato često, za junake biram one koji nemaju šta da kriju: radnike, nezaposlene, seljake, starce, emigrante… Na kraju, kad decenije prođu, ti slojevi i najbolje reprezentuju proteklo vreme – objašnjava Žilnik koji neguje otvorenost i radoznalost za sudbine ljudi koje sreće.

– U mojim filmovima srešćete prelaženje granica dokumentarnog i fikcijskog materijala, ali i upotrebu ili ironiziranje elemenata žanra. Ne napravim kruti tekst u koji naknadno uklapam film, nego pravim film koji sledi materijal i ljude čije su mi sudbine osnova za film koji nastaje – otkriva Žilnik koji smatra da je srpskoj kinematografiji potreban uređen sistem konkursa i komisija, a ne da se najveće pare za film daju na osnovu odluke političara koji tako postaju kvaziproducenti.

– Politička arbitraža dovela je do najneuspelijih filmova. To stvara neprofesionalnu i nemoralnu atmosferu u našoj kinematografiji – opominje Žilnik.

Reditelj Goran Marković, dobitnik palićke nagrade „Aleksandar Lifka” za doprinos evropskom filmu, smatra da je za svaku civilizovanu zemlju važno da neguje više pogleda na stvari.

– Ako postoje multipleksi, protiv kojih nemam ništa, bitno je da država materijalno pomogne bioskope koji će prikazivati domaći i autorski film. To nije bačen novac već investicija koja se isplati na kulturološkom, moralnom pa i političkom aspektu – smatra Marković i kaže da je to predviđeno u Nacrtu Zakona o kinematografiji, mada je „neizvesno da li će i kada on biti usvojen”.

– Nacrt zakona je gotov, ali postoje otpori. Pitanje je da li ima političke volje da se Nacrt stavi u skupštinsku proceduru. Tu prestaju ingerencije nas filmskih ljudi – opominje Marković, savetnik za kinematografiju ministra kulture Nebojše Bradića.

I. Aranđelović