Iskazivo i neiskazivo

Negde na tankoj liniji neprekidnog preispitivanja iskazivog i neiskazivog, permanentne sumnje u svodivost mišljenog i doživljajnog, mogućnosti i nemogućnosti zasnivanja pesničkog govora, kao i stalnog promišljanja metajezika pesničkog teksta, nastojao je, po mnogo čemu, izdvojen pesnički opus Zorana M. Mandića. Još od pesničkih zbirki "Radovi na putu", "Kraj sezone i druge pesme", "Nisam nikada napisao pesmu koju sam mogao da napišem", pa sve do "Usekline, prozor", traje duboka zapitanost, sumnja u pravovaljanost pevanog, kao i smisleno, metapoetičko traganje za odgovarajućim pesničkim iskazom koji bi na najubedljiviji način prevazišao suštinsku prepreku, svojevrstan procep, između osobene pozicije onog koji peva i sveta, za pesničkim jezikom koji bi "spojio" davno nastale napukline sveta i pukotine reči.

Propitivanje pesništva i njegovog smisla, pesničko tematizovanje poetičkih pitanja i nemogućnost da se govorom pesme premosti podvojenost sebe i stvarnosti, iluzornog i opipljivog, sanjanog i stvarnog, u velikoj meri čine prepoznatljive međaše knjige "Nestvarni štafelaj". Pesnički subjekt je zarobljen i zapleten u mrežu, ispunjen dubokom skepsom pred prividima i smislovima jer je gotovo sve "u neprevaziđenim moćima nemoći/ u ograničenom jeziku/ među napuklim spojevima rečenica/ nervoznih sintagmi". Potrebno je jezik "izbaviti iz njegovih čeljusti", osloboditi ga tuge i neostvarenosti, spasiti iz mora "gramatičkih i genetskih grešaka", pevati a da "patetika ne pojede reči".

Evokativnost, traganje za idealnim prostorom, antonomičnost lirskog i nelirskog, rekonstrukcija i pokušaj temeljne obnove iskonskih slika, usložnjenost vremensok nastala iz subjektivne potrebe da se vreme i prostor, na izvestan način,,učine univerzalnim, neuhvatljivim, a zapravo ponište i zaobiđu, predstavljaju karakteristične topose "Nestvarnog štafelaja". I već odavno prisutna potreba da se peva o poetičkim, pitanjima, da se od filozofije kompozicije i filozofije pesme i pevanja načini pesma, jer je gotovo nemoguće u savremenom kontekstu citatnosti i zapitanosti "ostvariti pesmu/ bez svedočenja/ o onome o čemu ona svedoči".

"Nestvarni štafelaj" predstavlja, nesumnjivo izuzetno promišljenu knjigu koja je na pesnički ubedljiv i zreo način u sebe inkorporirala sva ranija pesnička traganja i preispitivanja Zorana M. Mandića. Sva u znaku evokativnog, ispunjena stišanom egzistencijalnom skepsom i strepnjom, u bojama prigušene nostalgičnosti, iskonske upitanosti o mogućnostima smislene postojanosti, knjiga Zorana M. Mandića "Nestvarni štafelaj" je svojim ubedljivim pesničkim iskazom opredelila svoje čitaoce da je izdvoje iz prošlogodiđšnje književne produkcije.

Franja PETRINOVIĆ

-----------------------------------------------------------

Nad kutijom

Zatvorenim  očima
zaviriti u otvorenu kutiju
prepune bogastvom nenapisane praznine
autonomije slika oslobođenih
glagoljivosti
napora promišljanja
prolaznog u pojedinačnom
množine u prolaznom
Ne tražiti pronalažljivo
niti bespotrebno otvarati pogled
mučiti se u suočavanju
pred dvolikim ogledalima
punih ambivalentnih odraza
poremećene nestvarnosti
Mirno prolaziti kroz imaginarne kapije
ne osvrtati se za ciljem iza niti
okajavati ono ispred
izmicujuće
izmicljivije od vode
krhotina sna
Ostaviti je njoj samoj da prebira
po neprebirljivom
Ne nuditi se