Naučni radnik

Entuzijazam koji ministar za nauku i tehnološki razvoj Božidar Đelić ima za unapređenje srpske nauke teško da ima ravnog. Manjak ministrovog znanja i iskustva tu nije prepreka, smatra, jer je ,,nauka danas toliko napredovala da niko ne može pretendovati na kompetentnost mimo svoje uske naučne discipline” (Intervju B92, 19. jul 2010).

I zaista – šta zna o nauci neko ko se celog života bavio naukom? To je ipak uvek bila samo neka konkretna nauka, zapravo, ,,uska naučna disciplina”, kako je ministar primetio. O nauci kao takvoj i najproduktivniji naučnik zapravo ne zna ništa, i zbog toga je najbolje da se krupne odluke prepuste iskusnim javnim radnicima i vizionarima opšte prakse.

Međutim, činjenice pokazuju da relevantno znanje i iskustvo, iako nije dovoljan itekako jeste potreban uslov za donošenje valjanih sudova i odluka. Zapravo, stiče se utisak da ministar nauke ne pravi jasnu razliku između ozbiljnog naučnog rada i znanja i igranja laboratorijskom opremom ili eksponatima iz prirodnjačkog muzeja.

Primera radi, ministar čvrsto veruje da naučnog progresa i dobre nauke nema dok nauka ne postane popularna u širokim narodnim masama. Tako to rade u razvijenim zemljama poput Finske i SAD, tvrdi ministar, gde ,,vidimo da su nauka i tehnološke inovacije centralna tema diskusija ne samo u uskim krugovima već i na televiziji, u novinama, i u porodicama. Nauka mora da postane „mainstream”. 

A deo krivice za to što se i nasrpskim pijacama i uautobusima ne diskutuje, kao npr. u Finskoj, o kvazarima ili funkciji hipokampusa, verovatno je u školi. Jer, ,,kada zagrebete dublje ispod površine vidite da se u predškolskom i osnovnom obrazovanju nauci ne pristupa na interaktivan, već veoma tradicionalan način. Zato se mora poraditi na tome da škola ne ugasi prirodnu radoznalost dece za svet koji nas okružuje”.

Ali to što se deca interesujuza svet koji nas okružuje ne znači da se interesujuza naučno znanje, koje predstavlja ekstremno složenu i nepristupačnu interpretaciju tog sveta. Razvodnjavanje naučnih programa u cilju motivacije je vrlo ograničenog dometa jer je sama priroda naučnog znanja takva da će uvek samo mali broj ljudi moći i hteti da ga savlada. Srećom, istorijsko iskustvo pokazuje da je i to više nego dovoljno. Veliki naučni progres u 19. veku desio se uprkos masovnoj nepismenosti. A i dan-danas, preko 50 odstoAmerikanaca ne veruje u evoluciju, pa to SAD ipak ne sprečava da budu među liderima u genetici i evolucionoj biologiji.

Tradicionalno izučavanje nauke u Srbiji imalo je svojih manjkavosti, ali je makar proizvodilo tehničkipotkovane stručnjake koji su mogli da drže korak sa oštrom međunarodnom konkurencijom. Pretvaranje nastave nauke u zabavu može samo da uspori napredak ono malo dece sa odgovarajućim predispozicijama, dok će ostali od nauke ionako pobeći prvi put kad shvate šta sve treba da shvate i nauče.

U skladu sa svojim doživljajem nauke, ministar Đelić obećava ozbiljna ulaganja u Centar za promociju nauke (preko deset miliona evra, prema nekim vestima) i njegove ,,mobilne jedinice” koje će (a sve ovo u vreme pametnih telefona i Interneta), po selima i gradovima da raznose vesti o najnovijim naučnim dostignućima. Paralelno s tim, u opštinama i gradovima se užurbano identifikuju osobe ,,koje će biti zadužene da u toj lokalnoj zajednici promovišu ekonomiju znanja”.

Dakle, kreira se još jedna privilegovana klasa raznih koordinatora, organizatora i menadžera, koji ne samo da nisu naučnici, već sa svojim strategijama i planovima najčešće predstavljaju direktnu prepreku naučnoj slobodi i autonomiji. Nejedan naučnik je iskusio glavobolje koje stvaraju beskonačni slojevi nadmene administracije na misiji kreiranja privida korisnosti i rada.

Cinik bi možda primetio da sve ovo i nema mnogo veze sa naukom, većpredstavlja najobičniji pokušaj uvećanja sopstvenog birokratskog feuda. Javne tragove ministrove vere u značaj nauke pre 2008. svakako nije lako naći.

A šta je sa rezultatima ankete na koju se ministar poziva da je pokazala da je dve trećine naučnika zadovoljno sprovedenim reformama? Pa ništa, nije naučna. Anketa nije izvršena na slučajnom uzorku naučnika, već na učesnicima skupa „Naučna zajednica za budućnost Srbije” gde je, od očekivanih 3.500, nju popunilo manje od 800 naučnika.

Doktor psihologije, magistar statistike