Ulica je njegov dom

Bucmasti crnomanjasti dečak Ramiz ima petnaest godina. Krase ga krupne tamne oči, osmeh i zubibeli kao sneg. Živi bukvalno na ulici. Pre nekoliko godina je napustio rodni grad jer se nije slagao sa roditeljima i uputio se u Beograd. Želeo je da upozna grad i da pokuša da se snađe. Kada je stigao vozom za koji je kupio karte novcem koji je uspeo da sakupi proseći u rodnom mestu, činilo mu se da je ispunio svoj dečački san.

Izašao je iz voza, naravno niko ga nije čekao, nikog nije ni poznavao, nije imao kome da se obrati za pomoć jer je jednostavno došao, pa šta bude. Znao je samo jedno – da se više neće vraćati tamo odakle je stigao. Nije više mogao da trpi roditeljske svađe, očevo piće i nezainteresovanost za njega. Nisu mu dali da ide u školu.

Prvu noć je zanoćio na klupi na beogradskoj železničkoj stanici. Ipak ga je zaplašio grad u kome se našao. Računao je da će novi dan doneti neko rešenje. Ujutru je izašao ispred stanične zgrade i pružio ruku da prosi. Uspeo je da sakupi toliko da je mogao da kupi jednu kiflu. A pio mu se i jogurt. I za njega je sakupio novac prošnjom.

Bilo je leto i mogao je da šeta ulicama i da upoznaje grad. Danju se nije plašio, ali noć mu se činila dugom, pa se potrudio da ne spava u parku, već negde na skrovitijem mestu gde neće niko da ga dira.

Onda je upoznao neke dečake kao što je on, prepuštene sebi samima i ulicama grada.

.

– Onda sam saznao za Svratište, pa sam odlučio da dođem. Doveo me jedan dečak koji je čuo za njega, jer su počele kiše i bilo je sve teže provoditi vreme na ulici, prositi i nadati se boljem životu. U Svratištu je imao obroke, presvlake, dobijao savete...

Jedno vreme je proveo i u Prihvatilištu za decu i omladinu na Voždovcu gde su prema njemu bili dobri. Ali, on se latio lošeg društva i sada očekuje odlazak u popravni dom.

– Lepo su mi govorili u Svratištu da vodim računa s kim se družim, da su ulice uvek pune neizvesnosti... Nisam slušao i znam da sam pogrešio. Sada čekam odlazak u dom. Biću tamo šest meseci. Nije strašno. Znam samo jedno, to sam obećao vaspitačima u Svratištu, da više nikada neću da  radim nešto što je mimo zakona, već ću da učim, završim zanat i postanem pristojan čovek koji živi od svoga rada.

Voleo bi da ima lepu kuću sa cvećem, jer voli prirodu. Deluje miroljubivo i skromno, ali i utučeno. Kaže da je uhvaćen prvi put kada je uradio „ono što ne bi trebalo“, da je to i dobro, jer da nije tako, možda bi se osmelio da krene i drugi, treći put... Ovako, sebi je rekao da to više nikada neće da učini. Bio je iskren. Pitam ga da li je video roditelje. Kaže da ga je Centar za socijalni rad vraćao njima, ali da je on odmah napustio roditeljski dom, jer se u njemu ništa nije promenilo i ne želi da ikada više ima s njima ikakav kontakt.

Radi „na brisače“ i kada se okupao, presvukao i večerao zaputio se ka svom semaforu koji se nalazi na jednoj od velikih beogradskih raskrsnica.

Snežana Prljević

Deca sve pamte

Svoj prilog možete da uplatite na žiro račun:

205-127261-97 Komercijalna banka na ime Centar za integraciju mladih sa naznakom Politika;

SMS-om na broj 1019 (samo za korisnike mts mreže). Cena 25 dinara (PDV uključen u cenu).

Sva prikupljena sredstva namenjena su održavanju i razvoju projekta „Svratište za decu ulice”