Lideri novog kova

Ka­da se kod nas ka­že „po­li­tič­ki li­der”, „vo­đa”, ve­ći­na po iner­ci­ji od­mah po­mi­sli na kla­sič­nog po­li­ti­ča­ra, na li­de­ra „sta­rog ko­va”, ko­ji je čvrst, od­lu­čan, do­sle­dan, ne­u­mo­ljiv, strog i ne­do­dir­ljiv. Mno­gi­ma je iz­raz „po­li­tič­ki li­der” još uvek si­no­nim za ne­pri­ko­sno­ve­nog, auto­ri­tar­nog vo­đu ka­kav je bio Broz u Ju­go­sla­vi­ji, Mi­lo­še­vić u Sr­bi­ji ili Tuđ­man u Hr­vat­skoj. Po­sto­ji ste­re­o­tip da su to ti­pič­ni „bal­kan­ski po­li­ti­ča­ri” (gde pri­dev bal­kan­ski

zna­či „pri­mi­ti­van, grub, lu­kav, na­si­lan”), ma­da je istih ta­kvih, pa i mno­go go­rih, de­spot­skih po­li­ti­ča­ra bi­lo ši­rom sve­ta (Hi­tler, Sta­ljin, Idi Amin).

Pro­ces de­mo­kra­ti­za­ci­je pod­ruč­ja Bal­ka­na zah­te­va ne sa­mo in­sti­tu­ci­o­nal­ne pro­me­ne dru­štve­nog si­ste­ma već i unu­tra­šnju, mo­ral­nu i kul­tur­nu ob­no­vu i men­tal­ni pre­o­bra­žaj na­ro­da. Ovaj pro­ces tra­žiko­re­ni­te pro­me­ne u sve­sti i po­na­ša­nju lju­di, od­ba­ci­va­nje auto­ri­tar­ne po­li­tič­ke kul­tu­re i dog­mat­ske sve­sti, kao i iz­gra­đi­va­nje no­vog si­ste­mavred­no­sti, sta­vo­va, obra­za­ca mi­šlje­nja i po­na­ša­nja ko­ji či­nede­mo­krat­skupo­li­tič­ku kul­tu­ru. A ta kul­tu­ra pod­ra­zu­me­va kri­tič­ko i ne­za­vi­sno mi­šlje­nje, in­te­lek­tu­al­nu i mo­ral­nu hra­brost, to­le­rant­nost pre­ma dru­gim gle­di­šti­ma i uve­re­nji­ma, kul­tu­ru di­ja­lo­ga, uva­ža­va­nje slo­bo­de i do­sto­jan­stva dru­ge lič­no­sti, ela­stič­nost i od­me­re­nost u pro­su­đi­va­nju,itd.

Ali da bi se to ostva­ri­lo ov­de i da­nas, u do­ba pre­lom­nih i br­zih dru­štve­nih pro­me­na, upra­vo vi­še ne­go ika­da neo­p­ho­dan je dru­ga­či­ji mo­del po­li­ti­ča­ra. Po­tre­ban nam je svi­ma, u či­ta­voj re­gi­ji, ela­sti­čan, to­le­ran­tan i so­ci­jal­no in­te­li­gen­tan po­li­tič­ki li­der no­vog ko­va. Jer na­ro­či­to u vre­me­ni­ma eko­nom­ske, mo­ral­ne i po­li­tič­ke kri­ze, po­treb­ni su pre sve­ga, li­de­ri, ko­ji zna­ju da uspe­šno upra­vlja­ju us­ta­la­sa­nim emo­ci­ja­ma (stra­ha, mr­žnje, be­sa), da sa­ču­va­ju pri­seb­nost u te­škim tre­nu­ci­ma i da raz­mi­šlja­ju ra­ci­o­nal­no, tre­zve­no čak i u kri­tič­noj si­tu­a­ci­ji. Ta­kvi li­de­ri ne če­ka­ju da do­đe do kri­ze pa da tek on­da na nju re­a­gu­ju već pred­vi­đa­ju do­la­ze­će pro­me­ne, svo­jom vi­zi­jom an­ti­ci­pi­ra­ju bu­duć­nost i sprem­no se pri­la­go­đa­va­ju na ono što će tek do­ći. Pra­vi vi­zi­o­nar­ski li­der je onaj ko­ji bo­lje od dru­gih na­slu­ću­je bu­duć­nost, ja­sno vi­di pred­sto­je­ći za­da­tak i ka­dar je da ga re­ši.

Od po­li­tič­kog li­de­ra no­vog, mo­der­nog ti­pa, uspe­šnog dru­štve­nog re­for­ma­to­ra, tra­že se mno­ge spo­sob­no­sti, a to su, pre sve­ga,vi­zi­ja de­mo­krat­skog dru­štve­nog raz­vo­ja i spo­sob­nost da se ona for­mu­li­še na lju­di­ma pri­vla­čan, ra­zu­mljiv i ube­dljiv na­čin. Ali to ni­je do­volj­no. Neo­p­hod­na je strast i od­luč­nost da se ta vi­zi­ja upr­kos ve­li­kim te­ško­ća­ma ostva­ri, kao i spo­sob­nost da svoj op­ti­mi­zam, ener­gi­ju, upor­nost i en­tu­zi­ja­zam za nje­no ostva­re­nje pre­ne­su na gra­đa­ne, ka­ko bi oni ima­li sna­ge da na­por­no i du­go ra­de na nje­nom ostva­re­nju.

Za­tim, onaj ko že­li da pro­mo­vi­še de­mo­krat­ske vred­no­sti i kul­tu­ru di­ja­lo­ga, mo­ra da sam, na de­lu, po­ka­že svo­ju de­mo­kra­tič­nost i to­le­ran­ci­ju pre­ma dru­ga­či­jim gle­di­šti­ma i mi­šlje­nji­ma. Ta­ko­đe, onaj ko ima pre­ten­zi­ja da upra­vlja dru­gi­ma mo­ra da ima do­bar uvid u spo­sob­nost upra­vlja­nja sa­mim so­bom (urav­no­te­že­nost, tre­zve­nost i emo­ci­o­nal­na sa­mo­kon­tro­la), da ima sa­mo­po­u­zda­nje, raz­vi­je­nu em­pa­ti­ju i ose­tlji­vost za po­tre­be dru­gih. Po­li­ti­čar ko­me će lju­di da ve­ru­ju va­lja svo­jim pri­me­rom da bu­deuzor od­go­vor­nog, ča­snog i kul­tur­nog po­na­ša­nja u vr­še­nju jav­nih po­slo­va. Onaj ko ho­će da pro­mo­vi­še vred­no­sti sa­vre­me­ne de­mo­krat­ske po­li­tič­ke kul­tu­re mo­ra se oslo­bo­di­ti vla­sti­tog ego­i­zma, su­je­te, su­rev­nji­vo­sti, ne­tr­pe­lji­vo­sti, kao i re­tro­grad­nih na­ci­o­na­li­stič­kih ide­a­la i sta­vo­va, dog­mat­skih men­tal­nih obra­za­ca, ilu­zi­ja i pred­ra­su­da.

Istin­ski de­mo­krat­ski li­der ni­ka­da ne glu­mi sve­moć­nog Vo­đu, on ni­je de­ma­gog ko­ji jed­no pri­ča a dru­go ra­di, već se po­na­ša mak­si­mal­no otvo­re­no i od­go­vor­no. On ži­vi u sa­gla­sno­sti sa svo­jim na­če­li­ma, što je neo­p­hod­na osno­va za za­do­bi­ja­nje po­ve­re­nja gra­đa­na. On ne obe­ća­va ono što ni­je u sta­nju da ostva­ri. Da bi re­for­ma­tor­ski vi­zi­o­nar us­peo u svom na­u­mu, u svo­joj mi­si­ji, on mo­ra čvr­sto da ve­ru­je u svo­ju za­mi­sao i u ono što go­vo­ri i ra­di. Na­rav­no, za ume­re­nog, de­mo­krat­skog po­li­ti­ča­ra pod­ra­zu­me­va se spo­sob­nost za sa­rad­nju i tim­ski rad, di­plo­mat­ska ve­šti­na, raz­bo­ri­tost i spo­sob­nost kon­struk­tiv­nogre­ša­va­nja su­ko­ba.

Bal­kan­ski po­li­ti­čar no­vog ko­va, po­put Ta­di­ća ili Jo­si­po­vi­ća, ko­ji je ume­ren i od­me­ren, mo­ra bi­ti i ve­o­ma str­pljiv, tak­ti­čan i upo­ran. Jer bez ob­zi­ra na po­volj­ni­ju dru­štve­nu kli­mu i do­stig­nu­te de­mo­krat­ske pro­me­ne, mno­gi lju­di su ov­de na­vi­kli da svo­ju od­go­vor­nost pre­ne­su na moć­nog Vo­đu, i za­to će oni, na­ro­či­to u si­tu­a­ci­ji kri­za i te­ško­ća, opet tra­ži­ti no­vog oca na­ci­je, ko­ji će ih čvr­stom ru­kom šti­ti­ti, vo­di­ti i ume­sto njih od­lu­či­va­ti.

*Pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta