Prećutno bezakonje

Fabrike cigareta u Srbiji po sili Zakona o duvanu rade i posluju – nezakonito. Ma koliko ova ocena zvučala paradoksalno, istina je da ona stoji. Na to sasvim jasno ukazuje jedna jedina činjenica od koje ne mogu da pobegnu ni proizvođači ni država, koja to bezakonje već godinama prećutno – toleriše.

Sve je počelo u trenutku kada su na naše tržište pre nepune četiri godine stigli veliki investitori "Filip Moris" i "Britiš-ameriken tobako". Kupujući za 600-700 miliona dolara nišku i vranjsku fabriku, oni su preuzeli i obavezu da od domaćih proizvođača otkupe ili sami proizvedu najmanje 50 odsto svojih potreba za sirovim duvanom. Srbiji otprilike treba nešto više od 20.000 tona te sirovine iz svih izvora, pa i iz uvoza. Te njene dve fabrike, dakle, morale bi da kupe kod kuće oko 10.000 tona. Ali, ne lezi vraže, u Srbiji se, u najboljem slučaju proizvede tek nešto više od šest hiljada tona – nešto više od trećine u odnosu na potrebe ili jedva polovina od zakonske obaveze. Nikakva uteha nije što se ne tako davno u Srbiji proizvodilo tri puta više duvana nego danas. Ali, sada ga – nema. Zbog čega?

Na to pitanje, za sada, ne odgovaraju ni fabrike, kojima je to prevashodan posao, ali ni država. Fabrike očekuju da država odreši kesu i premijama podstakne seljake da više sade duvan, a ona, opet, ne bi da masnu gusku dodatno podmazuje i da daje pare za sirovinu multinacionalkama koje prave godišnje milijarde dolara profita. Zato ćuti i krije se iza propisa o obaveznom otkupu i ne meša se mnogo u svoj posao. Ne kontroliše čak ni sprovođenje zakona iako joj bilansi kažu da se propis grubo krši, a još manje razmišlja o izricanju nekakvih sankcija za nepoštovanje preuzetih obaveza. Ili je, možda, uputnije da se razmisli o mogućem ukidanju takve jednostrane obaveze, ali i njenim posledicama. U interesnom trouglu – država, seljaci i duvandžije, samo su fabrike zakonom obavezane da kupuju ili proizvode svoju sirovinu. Ostalima je prepušteno na volju ili ekonomsku računicu.

Ko zna dokle bi to malo "smeća" jedni i drugi gurali pod tepih, a fabrike daleko iza očiju javnosti učtivim prepiskama sa nadležnim državnim organima i veštim lobiranjem ukazivale na "neodrživost" trenutne situacije, da sredinom decembra prošle godine nije potpisan CEFTA sporazum o slobodnoj trgovini u jugoistočnoj Evropi. Po načelima tog dokumenta, carine, a samim tim akcize na pojedine vrste robe, kao što je duvan, recimo, moraju se dovesti u sklad i omogućiti državama potpisnicama – slobodan protok robe.

Srbija je, kao što je poznato, u svim fazama pregovora o CEFTA sporazumu, pa i nakon njegovog potpisivanja, imala rezervisan stav o duvanu, odlučno se protiveći hrvatskim primedbama po kojima mi ne možemo imati dvojnu akciznu politiku – 10 dinara po paklici za strane i dva dinara za domaće cigarete, jer se time dodatno, uz carinu, štite naše fabrike. Njih, naravno, ne interesuje obećanje naše države tim investitorima o zadržavanju protekcionističke politike do 2009, dok oni sa ovog tržišta ne izvuku uložene pare. Pri tome ne treba smetnuti s uma činjenicu da i Hrvatska maksimalno, carinama od 38 procenata, štiti svoju fabriku od uvoza iz Srbije, a veliki "Filip Moris", koji drži više oko 13 procenata njenog tržišta, cigarete ne izvozi iz Srbije, već iz drugih pogona u svetu, ali sa dažbinama od svega 15 odsto. Dok se rat živaca između Srbije i Hrvatske zahuktava s približavanjem vremena za ratifikaciju CEFTA sporazuma (maj mesec), sve su učestalije jadikovke iz naših fabrika, pogotovo iz Niša, odakle poručuju da bi jedan deo proizvodnje cigareta za izvoz mogli da presele u neku jevtiniju zemlju. Dodaju da su u Srbiju mnogo investirali i da ne bilo korektno prema njima pustiti na naše tržište nekog ko u njega nije uložio ni dolara. S tim stavom se, razume se, nije teško složiti. Ali, suština stvari nije samo u tome.

Kako god se ovakav stav razumeo, utisak je, međutim, da je našim dvema fabrikama, uglavnom, stalo samo do profita i privilegovanog položaja na domaćem tržištu. Na takav zaključak upućuje još nekoliko činjenica. Hrvatska fabrika duvana u Rovinju pravi godišnje 125 miliona evra izvoza. Obe naše fabrike 13 puta manje, uz uvoz od oko 70 miliona evra. U celoj toj uvozno-izvoznoj klackalici, koja nije beznačajna za prenapregnuti platni bilans zemlje, proističe da naše fabrike i njihove moćne vlasnike izvoz cigareta iz Srbije – ne zanima mnogo. Za njih je mnogo profitabilniji monopol na tržištu osam miliona stanovnika, koji su po pušenju, naročito među decom i ženama, u samom vrhu Evrope, zajedno sa Grčkom.

I šta još upućuje na takav zaključak? Kada je država od Nove 2007. povećala akcize na cigarete, a fabrike to morale da prenesu na maloprodajne cene, oba proizvođača su iznela stav po kome se takav potez može loše odraziti na pad potrošnje cigareta. O zdravstvenim i drugim aspektima, moralnim, na primer, ove bojazni, suvišno je trošiti reči. Uz to, ne treba izgubiti iz vida, da su cene cigareta u Srbiji gotovo bagatelne u odnosu na sve susedne države. To je jedan od najvećih razloga što je šverc cigareta sveden na simbolične količine, jer nikome, osim, opet, samim fabrikama, kada se na to odluče, nije stalo da skupu robu prodaje ispod cene. 

Državi Srbiji, odnosno njenom budžetu, naravno, ne može da bude sasvim svejedno šta se dešava sa veoma izdašnim izvorom para i stotinama miliona evra od poreza i akciza. Njoj u celoj ovoj priči, oko položaja domaće industrije duvana, pa i otvaranja našeg tržišta za hrvatske i cagarete iz drugih CEFTA zemalja, u suštini ništa loše ne može da se dogodi – novac od duvanskog dima i dalje će se u slapovima slivati u državnu kasu, jer se kod nas godišnje popuši ni manje ni više nego 14 milijardi paklica. Neka na svaku od njih bude samo pet dinara akcize, eto gomile para u budžetu. Nažalost, od te sume, osim onih ružnih "umrlica" na paklicama cigareta, kojima su upozorava na štetnost od pušenja, malo para ide za pravo lečenje od te bolesti zavisti, ali i preventivu.