Propadanje od tržišta?

U mom susedstvu, u razmaku od sto metara, jula 2010. zatvorene su dve vitalno važne radnje: mala porodična kujna, sa hranom za poneti, i jedna solidna apoteka. To doživljavam kao potmuli podzemni odjek svetskog zemljotresa. Gospodari sveta, a ni gospodari naše privredne misli neće drugo reći osim: „To su neumitni zakoni delovanja tržišta!”

Gle čuda, tržište, po njima, postoji. Ali kad su nam lekari propisali vitamin B 12, uđemo u sve beogradske apoteke, sa dosadnim pitanjem : „Imate li B 12?” Apotekari sležu ramenima. Po jednima, lek se više ne proizvodi. Čista dosetka izrečena napamet, jer naša komšinica koja ima decu u Italiji, ima vitamin B 12. Drugi govore da ni dobavljač nema traženog vitamina, a treći se domišljaju da „ne mogu da se pogode oko cene”. Možda zvuči banalno, ali ovi detalji pokazuju da je to Veličanstveno Tržište, koje hara sudbinama i kad treba živeti običan život, poremećeno, okljaštreno, ne dejstvuje, stenje i jauče.

Nismo mi nikakva tržišna država. Mi smo zaostali bastard decenijskog nipodaštavanja tržišta.

Kao deda od 77 leta dosta sam apotekarski orijentisan. Idem po svim prodavnicama medicinske opreme i pitam: „Imate li nošu za odrasle?” Ne. Kad je Vuk Karadžić opisivao knjažev dvor u Kragujevcu opisao je da po sobama postoje noćni sudovi, kako je to po celoj kulturnoj Evropi. Ali danas, posle 180 godina, u Srbiji nema nužde za odrasle, priznata je samo bebama. Tražim i „nošu sa stolicom”, neobično važan gerijatrijski instrument.... Kažu: dobavljač ne može da se nagodi sa carinom. Carina bi htela izgleda da naglo obogati državu na velikoj nuždi.

Finansijski napor vredan hvale. Uvozi se svakojaki luksuz, ali neophodne životne sitnice su za našu carinu i trgovačku mrežu sporedne. Postavlja se pitanje: da li trgovina može po svom ćefu da ukida neophodne potrepštine. I da li carina može da odrapljuje carinsku dažbinu po svom izboru? Ne meri li se šta je nužno, a šta nije nužno. Noše za nuždu, svih vrsta su – nužne. Hoće li jednog dana prestati da uvoze so? Čemu norme privrednog života ako nisu tu da pomognu stanovništvu u svakojakoj nuždi.

Pod udarom dvogodišnjice krize još uvek stradaju male radnje. Velike monopolske drogerije sa apotekama se šire na 300 i 350 metara od našeg bloka zgrada. Obolelo tržište oglušuje se o neophodnosti života. A u novinama saznajemo i za patnje velikih gazda: jednoga tuže, uteruju mu menicu. Pitao sam svog brata Lazu, starog bankara: „U čemu je stvar?” On mi odgovori: „Menica!” „Šta menica?” „Ne znaju da je menica najopasnije sredstvo plaćanja”. Razjasnio mi je da oko menice na sudu nema debate i argumentisanja. Sudija dobije u ruku menicu, pogleda potpis i pita gonjenog „Je li ovo vaš potpis?” „Jeste” , kaže onaj, jer zna da bi ga grafolozi uterali u laž. „E pa onda – šaljemo izvršne organe da vam plene imovinu...”

Gledao sam kako iz narodne kujnice pre njenog sloma, polako nestaju boksovi za deponovanje hrane. Zakupac se žalio na teško stanje. I najzad jednog petka rešetkasta čelična pregrada se nije podigla.

Gledao sam našu veselu i živahnu apotekarku kako se odjednom snuždila. Pokušavala je da proda apoteku nekoj ajkuli, ali ajkula ne voli ljude. Onda su police se lekovima počele da se prazne. Pojavile su se samo apotekarski bele daske. Čitao sam o patnji golemaša (Srba Ignjatović mi savetuje da tako nazivamo „tajkune”). I upitao sam se: čija je patnja veća – da li vlasnika malih radnji ili golemaša, velikog gazde. Sudeći po onoj Sartrovoj misli: bogataši pate od najvećeg mogućeg straha od oskudice, kažem a da me niko i ne pita: ne bih voleo da sam u golemaševoj koži. Njegova je patnja milionska.

Naravno, kad bismo se šalili. Bol malog dućandžije je u stvari najveći.