Šta je istina u savetodavnom mišljenju

Srbija je podnela na usvajanje Generalnoj skupštini UN predlog rezolucije u kojoj se, između ostalog, kaže „da nije postignut dogovor između strana o posledicama jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova od Srbije”, da „jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja”, te da se pozivaju „strane da pronađu uzajamno prihvatljivo rešenje za sva otvorena pitanja putem mirnog dijaloga”. Ima onih koji smatraju da ovo nije mudar politički potez, jer bi nam eventualni novi politički neuspeh izbacio iz ruku i poslednji adut u borbi za očuvanje Kosova. Ima, međutim, i onih koji smatraju da ovakav potez Srbije predstavlja njeno uporno odbijanje da se suoči sa istinom, koju je zacementiralo nedavno savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde. Ali, šta je istina u vezi sa tim mišljenjem?

Jedna od stvari koju nastojim da objasnim studentima prve godine prava jeste da se istina u pravu često ne poklapa sa istinom u životu. Ova prva je omeđena unapred utvrđenim proceduralnim i materijalnim pravilima i utoliko je uobičajeno da se na kraju jednog sudskog procesa kaže da je pod tim i tim faktičkim i pravnim uslovima, sud našao da stvari stoje tako i tako. Šira, nepravnička javnost, po pravilu, ima grdnih problema da prihvati da je, recimo, jedan osvedočeni kriminalac pušten na slobodu, jer su ključni dokazi protiv njega pribavljeni na pravno nedozvoljen način. Naprosto, tvrdnja da je to lice u pogledu određene optužbe nevino, koja će se u pravu smatrati istinitom, u stvarnom životu će najčešće biti odbačena kao svojevrsno ruglo pravde. Zbog toga sve najvažnije sudske instance u svetu vode pomno računa o svom odnosu prema masovnim medijima i javnom mnjenju, nastojeći da, koliko god je to moguće, amortizuju negativne efekte nekih javno nepopularnih odluka. Sudovi, ipak, ne postoje da bi donosili odluke koje će se pošto-poto svideti javnom mnjenju.

Ni nedelju dana nakon savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde ne mogu se oteti utisku da ono kao da je pisano sa samo jednim ciljem – da svi svetski mediji mogu odmah da objave tu jednu rečenicu: deklaracija o nezavisnosti Kosova od 17. februara 2008. godine nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Sud je morao znati da će takva odluka snažno politički odjeknuti i da će svi, brže-bolje, iz nje izvući konsekventne političke zaključke – da je to pobeda kosovskih Albanaca i najmoćnijih zapadnih zemalja koji su Kosovo priznali kao nezavisnu državu, a da je na Srbiji, kao poraženoj strani, da se konačno pomiri sa realnošću. Sud je, nadalje, morao računati i da će mnogi licitirati sa mogućim političkim implikacijama ovog mišljenja po brojne regione u svetu u kojima postoje aktivni secesionistički pokreti.

Za sve one, međutim, koji bi bili spremni da olako kritikuju savetodavno mišljenje na osnovu ove hitro oblikovane političke istine, sud ima spremne pravne odgovore. Sud na više mesta ponavlja da se od njega jedino tražilo da odgovori da li je deklaracija o nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom, a ne da odluči „o pravnim posledicama takve deklaracije”, niti da utvrdi „da li je Kosovo steklo status državnosti”, niti da li je priznanje Kosova od strane drugih država pravno validno (par. 51). Sud, takođe, nalazi da je „u potpunosti moguće” da jednostrana deklaracija o nezavisnosti ne bude u suprotnosti sa međunarodnim pravom, a da to „nužno ne konstituiše i vršenje prava koje ona dodeljuje” (par. 56). Najzad, sud je izričito naglasio i da pitanja da li je Kosovo imalo pravo da stvori nezavisnu državu na osnovu prava na samoopredeljenje ili kao oblik naknade za izloženost teškim oblicima nepravde (tzv. remedijalna teorija secesije) „izlaze izvan okvira pitanja koje je postavila Generalna skupština” (par. 83).

Dakle, mnoge tvrdnje u vezi sa savetodavnim mišljenjem, koje se u lokalnim ili globalnoj političkoj areni predstavljaju kao istinite, ne bi prošle test istinitosti kao pravne tvrdnje. Međutim, pitanje je kakve koristi od toga ima država Srbija. Jer, kao u onoj poznatoj metafori o jastuku bačenom sa vrha nebodera, srpska diplomatija je sada primorana da hitno vraća rasuto perje, dokazujući ponaosob državama koje do sada nisu priznale Kosovo da ono što je medijski lansirano kao politička istina nema i svoje pravno utemeljenje. Diskutabilno je, međutim, koliko će u tome zaista biti uspešna.

Reklo bi se, u tom smislu, da formulacije u podnetom predlogu deklaracije nastoje kako da ostave dovoljno političkog prostora da za njega glasa što širi krug država tako i da naglase neke od napred pomenutih pravnih istina iz savetodavnog mišljenja. Ipak, ono što sada diplomatija mora da uradi u procesu lobiranja jeste da neka od pravnih pitanja koja je sud svesno zaobišao predstavi u politički najpovoljnijem svetlu po državu Srbiju. Na primer, ako je sud utvrdio da je jednostrana deklaracija samo „pokušaj da se odredi konačan status Kosova” (par. 114), da uveri svoje sagovornike da se, generalno gledano, jednostranim aktima ne mogu okončavati režimi privremene uprave pod okriljem UN. Ukratko, pošto uveri svoje sagovornike da centralna politička tvrdnja koja je u medijima etablirana kao istina nema snagu pravne istine, Srbija mora da neke tek moguće pravne istine iz savetodavnog mišljenja preformuliše u odbranjive političke tvrdnje, koje bi uz podršku u Generalnoj skupštini, mogle da zadobiju status neke nove istine – npr. da su obnovljeni statusni pregovori jedini put da se dođe do trajnog političkog rešenja za Kosovo. Ovaj zadatak nije nimalo lak, pogotovo u vremenu nad kojim kao da se natkrililo ono Pilatovsko pitanje: šta je (uostalom) istina?

Vanredni profesor na Pravnom fakultetu BU