Seks bombe bez noseva

Specijalno za Politiku
Krems (Donja Austrija)– U Muzeju karikature u Kremsu otvorena je izložba posvećena kultnom bečkom karikaturisti koji je učestvovao u stvaranju istorije najpoznatijeg muškog magazina – „Plejboj”. Izloženo je ukupno 130 crteža i pokazan je bogat dokumentarni materijal.

„Erih Sokol je bio umetnik sa pravim talentom za jednostavnu i jasnu karikaturu (...) Te fabulozno očaravajuće seks bombe „bez noseva”, ali vamp, naivčine ili nešto između, ne mogu se vezati ni za jedno drugo ime”, napisao je u predgovoru za izložbeni katalog Hju Hefner.

Kada se 1957. sa Moholi-Nađ stipendijom obreo na čikaškom Institutu za dizajn, Erih Sokol (1933-2003) je u svojoj biografiji već imao pozamašno iskustvo ilustratora i karikaturiste. Kao honorarni saradnik, objavljivao je karikature u „Viner bildervohe”, austrijskom izdanju „Šterna”, „Novom kuriru” i u dnevnom listu „Di prese”, ali i u nemačkim i švajcarskim novinama. Doduše, njegova karijera crtača za bečke „Radničke novine” je naglo prekinuta februara 1955. kada su ruski posmatrači – zbog njegovog nimalo laskavog prikaza Staljinovog naslednika i, kratko vreme sovjetskog premijera Georgija Malenkova – zaplenili sve brojeve dotičnog izdanja. Ne posebno obeshrabren ovim događajem, ali generalno nezadovoljan stanjem u kome se satira tretirala „kod kuće”, Sokol 1956. odlazi u London i sa radnom mapom pod miškom kuca na vrata redakcije „Panč”. Uspeva da proda tri crteža, a kreativni direktor Rasel Brokbenk mu nudi trajnu saradnju sa listom koji će mu zacementirati ugled u Evropi. Za Sokola koji će kasnije izjaviti da se u Austriji vicevi prodaju na kilogram, ovo je važna prekretnica u karijeri.

(/slika2)Neposredno po dolasku u Čikago, Erih Sokol, čija stipendija pokriva samo troškove studiranja, počinje da crta za nekoliko grafičkih i umetničkih ateljea. Posle nepune dve sedmice, već planira da prihvati posao za Plejboj, „magazin tipa Eskvajra” – za koji mu je obećano dvestapedeset dolara po karikaturi u boji. Časopis koji je Hju Hefner definisao kao „štivo za kultivisanog muškarca čiji duh pobeđuje mišićave lepotane”, tada tek četiri godine u opticaju, ima već skoro milion čitalaca. Jednim sasvim svežim konceptom koji je u jedan kazan stavio erotiku, modu za muškarce, savete o dizajnu i priloge spisateljskog krema – Henrija Milera, Vladimira Nabokova, Normana Majlera, Džona Apdajka i Filipa Rota – Hefner uspeva da pridobije simpatije i novčanike muške čitalačke publike. U Plejboj svetu, „muškarac ima pravo na elegantnu odeću (setite se samo Hefnerovih svilenih pidžama), i da izuči kulinarske veštine ne bi li postao miljenik žena.” (Volfgang Krug). Plejboj počinje da privlači čitalaštvo vrelim fotografijama holivudskih zvezda koje uskoro zamenjuje mnogo sigurniji recept; umesto diva, na duplericama se pojavljuju anonimne erotske bombe, „devojke iz komšiluka”. Ova promena erotskog fokusa kojim Hefner želi da dokaže kako je idealna ženska lepota sasvim blizu, a ne apstrakcija sa bioskopskog platna, donosi „Plejboju” konačan komercijalni uspeh.

Prvi Sokolov rad objavljen u „Plejboju” osviće u decembarskom izdanju 1957, a svega nekoliko meseci po toj  premijeri, njegovo ime i fotografija se pojavljuju u Plejbilu (listi stalnih saradnika magazina). Godinu dana kasnije, časopis „Lajon” odabira dve Sokolove ilustracije za izložbu „Editorialandadvertisingart” u čikaškoj gradskoj biblioteci i jedna od njih osvaja prestižnu nagradu „Čikago artist gild”.

Pored rada za „Plejboj”i „Lajon”, posle izvanrednih kritika njegovih ilustracija za publikaciju „Valter, nemogući lovački pas” objavljenih u „Čikago tribjunu”, Sokol gradi karijeru i kao ilustrator knjiga.

(/slika3)Krajem 1950-ih erotska karikatura igra veoma važnu ulogu u uspehu „Plejboja” i oslanja se na tradiciju „Njujorkera” po svome minimalističkom propratnom komentaru. Hju Hefner, koji je se za vreme svojih studija psihologije takođe izdržavao tako što je radio kao karikaturista za lokalne novine, pažljivo bira crtače za svoj list i njihov rad velikodušno nagrađuje. Iskustvo koje je ranije stekao kao saradnik „Eskvajra”, dalo mu je ideju kako da od „muškog” napravi „još muškiji list”.

Erih Sokol se 1959. po isteku studentske vize vraća u Beč i prihvata ponudu „Viner cajtunga” za stalno zaposlenje. Međutim, njegova saradnja sa „Plejbojem”, iako otežana fizičkim odsustvom i oslanjanjem na poštanske službe, što ne ostavlja prostor za stalne revizije radova, time nije prekinuta. Hju Hefner ne želi da izgubi jednog od svojih najboljih karikaturista koji uživa veliku popularnost kod čitalaca. Tokom trideset godina, „Plejboj” će objaviti preko 250 Sokolovih karikatura, na početku veoma grafičkih, a s vremenom sve likovnijih. Petnaestogodišnji prekid saradnje (1967-1992) ne utiče na obnavljanje „priče uspeha”. Poslednja Sokolova erotska karikatura je objavljena u božićnom broju „Plejboja” 2002, nekoliko meseci pred njegovu smrt.

Izložba „Erih Sokol. Plejboj karikature” traje do 1. novembra.

Marina Bauer