Rešenje je u obrazovanju, ne u porezu

Demokratska stranka Srbije pokrenula je inicijativu pod nazivom „Protiv kiča i šunda”, a u svom programu navodi da bi oporezivanje rijaliti šou-programa poput „Velikog brata” i „Farme” i turbo-folk muzike doprinelo razvoju kulture. Po toj ideji, od poreza na šund, novac bi se raspoređivao u fondove za razvoj drugih, vrednijih formi umetnosti.

Da li je u uslovima surovog tržišta moguće oporezovati silikonsku pevačicu, kako bi se novčano podržao balet ili mladi, talentovani violinista, to jest stvaraoci koji ostavljaju dublji i vredniji trag u srpskoj kulturi? I ko bi bio nadležan da povuče oštru crtu između kiča i prave umetnosti?

Zbog ovih pitanja, inicijativa „Protiv šunda i kiča” prilično je mlako prihvaćena u javnosti i to od ljudi koji se bave umetnošću i ne mogu da se svrstaju u konzumente turbo-folka ili „Farme”.

Prema rečima Dragana Jovanovića, profesora filozofije, urednika u Studentskom kulturnom centru i urednika časopisa „Popkult”, slična inicijativa bila je pokrenuta i sedamdesetih godina prošlog veka, kada je Jugoslaviju preplavila narodna muzika i tada nije imala dobru prođu.

– Komunistička partija želela je da kontroliše masovnu kulturu i masovne medije, jer se pojavila kultura drumske kafane, narodnjačka kultura i postojala je potreba da se to svede na razumnu meru. Ideja je bila i da se oporezuju izdavačke kuće koje štampaju stripove ili herc-romane, pa da se taj novac distribuira visokoj kulturi. Vrlo brzo je shvaćeno da to nije pravi način, i da borba protiv niskih strasti masovne kulture mora da bude zasnovana isključivo na edukaciji društva – kaže Dragan Jovanović.

Jedan od problema koji se pojavljuju u raspravama o „niskoj” i „visokoj” kulturi jeste i taj što u susretu sa elitnom umetnošću ljudi dolaze u situaciju da je jednostavno ne razumeju. A kada nešto ne razumeju, ljudi osećaju da su zbog toga manje vredni, što, jasno, izaziva kontraefekat.

– To stvara osećaj poniženja i niže vrednosti, ljudi misle da nisu dovoljno obrazovani da to shvate. Dakle, kako ćete ljude edukovati da podignu sistem svojih vrednosti i uživanja u umetnosti? Pa, tako što ćete podizati nivo masovne kulture, kroz medije – govori Jovanović.

Jovanović kaže da je to jedini način da se podigne svest naroda, putem televizije, što je učinjeno i osamdesetih godina u Jugoslaviji. Na televiziji su počele da se snimaju kvalitetne igrane serije koje su svi razumeli, kvalitetni igrani i dokumentarni filmovi. Država je počela da finansira i popularnu muziku za mlade. Taj model bi trebalo primeniti i danas, kaže Jovanović.

– Mi živimo u potrošačkom vremenu, u nekoj vrsti kapitalizma, pa je i masovna kultura postala industrija. Ona se ne finansira od države, nego je to proizvodnja, poput proizvodnje automobila. Priliv novca od masovne kulture je mnogo veći nego od proizvodnje veš-mašina ili automobila. To je industrija koja beleži najveći rast – ističe Jovanović.

U situaciji takve tržišne ekonomije, besmisleno je, napominje naš sagovornik, zahtevati oporezivanje kiča. Jer, kultura se, sama po sebi, znatno promenila.

– Kultura se više ne događa u pozorištima, galerijama, nego se događa svuda. Ona se događa u šoping-molu. Tradicionalnu kulturu preuzeli su tržište i potrošnja. Novi kulturni centri su šoping-molovi u kojima imate stapanje visoke i niske kulture. Dizajn preuzima visoku kulturu, i to je, inače, ono što su levičari oduvek sanjali. Da se kultura izlije u narod, da postoji svuda, u običnoj pepeljari, u lepo dizajniranoj šolji za kafu, u brendu, u naočarima, u običnoj komunikaciji – tvrdi Jovanović.

– Kultura je pretvorena u proizvod i ljudi su izjednačeni u potrošnji. Zaista ne vidim šta je loše u tome što se, recimo, klasici poput Tolstoja prodaju na kioscima, u tiražima od 500.000 primeraka – navodi Jovanović.

A što se visoke kulture tiče, Jovanović kaže da treba iz postojećeg budžeta da namiče novac za kulturne sadržaje koji sami po sebi nisu isplativi, i iz korporativnih izvora. Posao države nije da arbitrira šta je to šund i kič.

– Seka Aleksić može da ide da peva gastarbajterima, jer ima puno pravo na to. Ona zabavlja ljude, nudi im nešto, osmišljava njihov život. Ne moraju svi da budu obrazovani – izričit je Jovanović.

Jovanović iznosi i hrabru, ali diskutabilnu tezu – da i rijaliti-šou poput „Velikog brata” predstavlja dobar način za edukaciju i način da se utiče na podizanje kulture.

– Navodno, rijaliti-šou pokreće niske strasti i donosi problematične estetske i vrednosne standarde. Sa druge strane, mi imamo društvo u kojem su muško-ženski, porodični, socijalni odnosi dosta zapušteni. Tako da „Veliki brat” ima pre svega socijalni i politički, a ne kulturni uticaj. U Srbiji je nivo političke kulture katastrofalno nizak, krše se ljudska prava, postoji mizoginija, homofobija. U „Velikom bratu” pravila su jasno utvrđena. Šta je dobro, šta nije. Tu su okupljeni mlađi i stariji ljudi različitog socijalnog statusa i obrazovanja. Tu se, u malom zatvorenom prostoru, ljudi uče pregovorima, zajedničkom životu, saradnji. Poručuje se da treba poštovati neistomišljenike, a ne da ih treba tući. Da treba pregovarati i razgovarati. Da je potrebno da se boriš kako bi nešto postigao – tvrdi Jovanović.

Jovanović navodi i primer Saše Đanija Ćurčića, jednog od pobednika „Velikog brata”. Kroz Ćurčića je, kaže on, kanalisana sledeća vrednost: Đani je fudbaler, ne mnogo obrazovan i voli narodnu muziku. Ali, on takođe poštuje i zapadnu kulturu i britanski je državljanin, građanin Evropske unije. I, pre svega, ljudsko biće koje treba uvažavati.

– Dakle, poruka je da je moguće napredovati. Nije sve puka propast. Tu je i glas „Velikog brata”, neka vrsta hrišćanskog, protestantsko-katoličkog boga, koji govori šta treba da se radi. Što se „Farme” tiče, to je emisija lokalnog karaktera, samim tim i anarhična, u kojoj caruje gazda, vlasnik zadruge, pa stvari često izmiču kontroli – konstatuje Jovanović.

Jovanović ističe da više ne postoje čvrste forme i podela na visoku i nisku kulturu i da je čudno to što se Slađana Milošević pojavljuje kao borac protiv kiča, iako se proslavila pesmom koja bi mogla da se svrsta u porno-pop (pesma „Miki, Miki”). I zaključuje da bi državna televizija trebalo da, umesto „48 sati svadba”, ima emisiju koja će podići nivo kulture.

– Politički kič je, ipak, najveći problem. To što se događa u parlamentu je mnogo veći kič od Seke Aleksić, gore je od svake „Farme”. Tamo se još zagovara krvna osveta, promoviše se homofobija, dovode se u pitanje elementarna ljudska prava – kaže Dragan Jovanović.

Stanko Stamenković

-----------------------------------------------------------

Kič u pozorištu

Dragan Jovanović smatra da je srpska visoka kultura prepuna kiča, iako bi načelno trebalo da bude bedem protiv šunda. On navodi primere predstave „Prljave ruke” Žan-Pola Sartra u Ateljeu 212, i predstavu „Car Edip” Sofokla, u izvođenju ansambla Narodnog pozorišta, koji narušavanjem osnovnih poruka drama postaju loš primer intelektualnog kiča.

– Drama „Prljave ruke” je temelj evropske političke kulture. Tu jedan junak, beskompromisni revolucionar, ubija svog partnera koji pravi političke i ideološke kompromise. Sartrova ideja je da u politici ne postoje čiste ruke i da svako ko uđe u nju, bez obzira da li je dobar ili loš, postaje prljav. Jedini način da ostaneš čist u politici jeste da se ubiješ. To je jako depresivna ideja. A reditelj, da bi dao publici lažnu nadu, napušta osnovnu ideju i spasava junaka tako što mu daje ljubav i ženu. Umesto da gledaocima pruži katarzu, putem scenskog nasilja. Mi treba da izađemo iz pozorišta slomljeni, jer vidimo da izlaza nema, to je poruka „Prljavih ruku”. Umesto toga, režiser nudi lažni eskapizam, stvara jedno relaksirajuće delo, pretvara ga u melodramsku hepiend priču, totalni kič. To je podilaženje ukusu lokalnih finansijera, političkim aparatima koji distribuiraju novac. Što se tiče „Cara Edipa” čitava drama, koja inače postavlja obrasce na kojima je nastala evropska kultura, svedena je na političku zaveru protiv Edipa. U „Prljavim rukama” imamo banalizaciju hepiendom, a u „Edipu” banalizaciju politizacijom. Pozorište ne može da se takmiči sa televizijom i filmom, ono mora da ostane prostor za alternativu i subverziju. To može da se vidi tu i ni na jednom drugom mestu. Pozorište ne može i ne treba da jure rejtinge. Tu ljudi dolaze da bi našli odgovore na najdublja pitanja. I ako ih tu ne nađu, ako tu nađu opet kič i televiziju, čemu onda služi – pita Dragan Jovanović.

S. B. S.

-----------------------------------------------------------

KARLOV UGAO

. Zakon protiv kiča pogodiće prvo neke zakonodavce.

. Šund se leči matičnim ćelijama narodnog duha.

. Velika je razlika između Ere i Erića.

. Ako ukinemo estradu i proroke, ko će da širi patriotizam!?

. Piči, burazere! Lepše je sa kulturom.

. Blago niščima duhom, ovde je njihovo carstvo zemaljsko.

Dragutin Minić