Vanredne dovitljivosti

I nevernici ustaju rano da bi videli i snimili izranjanje Sunca iznad Svete gore, nalazeći u tom prizoru čari i simboliku koje prevazilaze razvrstavanja po različitim svetinjama. S praznikom za oči, gotovo istovremeno se nos ispostavlja kao meteorološki instrument: po širenju mirisa hleba, pita, baklava i drugih đakonija, može se odrediti odakle vetar duva. Ušima prija cvrkut ptica, šum morskog plićaka koji mami kožu da mu se prepusti, dok jezik više služi za uživanje u poznatim specijalitetima nego za sporazumevanje među neznancima…

Sva se čula tako omamljuju: u malom mestu Sartiju – na Sitoniji, drugom od „tri prsta” Halkidikija – potiskujući saznanja iz udarnih vesti, po kojima je ono deo košmarne zemlje. Jeste u Grčkoj, ali kao da je izvan nje: razgaljenom atmosferom bitno odudara od računovodstvene turobnosti– da je antička kolevka demokratije postala moderna finansijska „crna rupa”.

Nisu vazduh parale ni sirene hitnih bezbednosnih i medicinskih slučajeva, nisu se zapažale ni policijske uniforme, ni druga službena obeležja, pa ni nazivi ulica.

Nije bilo štrajkova koji potresaju zemlju, a meštani su kao štrajkače doživljavali– one turiste koji su, iz bojazni da će im demonstracije pokvariti odmor, odustali od dolaska i tako smanjili lokalne prihode.

Pri prolasku kroz obližnje varoši i sela Sitonije (pre kamiondžijske obustave snabdevanja benzinskih pumpi) doživeo sam, slično kao i mnogi čitaoci: postojanje paralelnih svetova unutar istog nacionalnog bića. S nizom mesta koja, praktično bez vlasti, bolje funkcionišu nego državna i međudržavna uređenja.

Ne mislim pri tom na mafijaške, tajkunske i druge „rajeve”. U vidu imam tvorevine proizišle iz veštine nedužnih da sebe izuzmu iz „pakla” ka kome su ih uputile neodgovornosti „odgovornih”. Majstore kojima bi kolektivno mogla pripasti Nobelova nagrada za mir, jer bez njihovih vanrednih dovitljivosti– da sebe i okruženje uzdignu iznad surovosti šire „realnosti”– mira gotovo nigde ne bi bilo.

Među takvim nesuđenim slavodobitnicima našli bi se pojedinci i zajednice iz sijaset područja– i balkanskih– koji su se „snašli” iako ih je napredak zaobilazio ili ih stizala najgora kletva „dabogda imao pa nemao”. Neki koji su se, na različite načine, solidarisali s nevoljnicima i političke karijere počeli da grade pomažući zanemarenima, u međuvremenu su dogurali do čela moćnih država: Amerikanac Barak Obama i Brazilac Luis Inasio Lula da Silva.

Navedeno i podrazumevano može da posluži kao povod za premeravanje odnosa pravila i izuzetaka. Učestale su varke i u uopštavanjima i u izdvajanjima iz celine.

Ne mogu svi da slede bleske Obame i Lule. Niti se Grčka može svesti na uskomešanu Atinu ili opušteni Sarti, niti se nacionalne muke mogu tretirati kao samonikle, niti se svetske haotizacije mogu odvojiti od pojedinačnih pohlepnosti i nemara.

Ne postoje ni navika ni razrađeni sistem– kao što se pokazuje u „kosovskom pitanju”– za postizanje najpoželjnijeg cilja: da svi, makar uglavnom, budu zadovoljni. Na primer, razvoj Kine, Indije i drugih svojevremeno „uspavanih džinova” doprineo je ostvarivanju humanističkog sna da se prosperitet širi i „zabataljenim” delovima čovečanstva, ali je je taj napredak– poplavom jeftine robe i povećanom jagmom za energentima– na raznim stranama doveo do mučnog odvikavanja od države blagostanja, jeftine nafte.

Svet se ubrzano menja, ali se i dalje prikazuje uglavnom šablonski– kao izvor nevolja, nešto strano svima koji ga činimo. Kao opštost protiv naših posebnosti iako, po pravilu, i među nama samima najviše cenimo one koji se dokažu na međunarodnoj sceni.

Istovremeno se propagira sopstvena izuzetnost, kao nešto što nas uzdiže iznad tuđih „zastranjivanja”. Papreni ceh za takvu iluziju plaćaju čak i Amerikanci, čije se liderstvo suočava sa rastućom konkurencijom, a još više– zemlje koje su, bez ikakvog osnova, umišljale da su pozvanije da ispravljaju globalne nego sopstvene „krive Drine”.

Kad sam odlazio iz Sartija, u ponedeljak, u njega su počeli da pristižu i Italijani. Nisu ih uplašile vesti o haotizaciji u Grčkoj. Njihovu ležernost pojedini eksperti, i iz drugačije naštimovanih ustrojstava, objašnjavaju kao– priviknutost na stanje krize.

Na Apeninima je ponovo izbila politička kriza, uzdrmana je još jedna vlada, kojih je posle Drugog svetskog rata smenjeno gotovo koliko i godina, ali je to tamo delovalo kao podsticaj za prilježnije oslanjanje građana na sopstvene snage. Što manje zavise od vlasti, osećaju se bolje. Kao i žitelji Sartija i drugih mesta širom planete gde se shvatilo da si i naciji i svetu najmiliji ako ne moraju da brinu o tebi, ako kao poseban slučaj doprineseš opštem smanjivanju briga...