Ko onemogućava povratak

Za Srbe u Hrvatskoj „Oluja” nije počela 1995. nego još 1990. godine, dolaskom Franje Tuđmana na vlast. Osnovni cilj te politike bio je i ostao da Srbi budu svedeni na statistički i politički zanemarljivu činjenicu. Što se tiče Tuđmanove politike etničkog čišćenja Srba, tzv. briunski transkripti nisu nikakvo „otkriće” nego samo još jedna potvrda strateških ciljeva „Oluje”. Tako da etničko čišćenje Srba iz Hrvatske nije bilo posledica nego cilj Tuđmanove politike i „Oluje” kojom je ,,rešeno” srpsko pitanje u Hrvatskoj.

Svake godine izbegli i prognani Srbi iz Hrvatske molitvama i parastosima obeležavaju ne samo progon Srba koji se desio u „Oluji” 4. avgusta 1995. nego i progon Srba sa područja Zapadne Slavonije 1. i 2. maja 1995. Na Petom krajiškom ilindanskom saboru, održanom 4. avgusta 2009. izbegli Krajišnici su doneli rezoluciju kojom su najoštrije osudilietničko čišćenje srpskog naroda iz Srpske Krajine i ostalih delova Hrvatske, zatiranje srpskog naroda i njegovih kulturnih i duhovnih vrednosti, pokrštavanje, rušenje crkvenih svetinja, stambenih objekata, proganjanje i sistematsko onemogućavanje povratka. Radi otklanjanja posledica progona usvojeni su zaključci koji su nažalost što se Hrvatske tiče ostali mrtvo slovo na papiru.

Na osnovu ovih zaključaka kabinet potpredsednika vlade dr Jovana Krkobabića izradio je dokumenat Non-paper, koji je usvojila Vlada Srbije i sa njim upoznala više od 80 država. Cilj ovog obraćanja bio je da se još jednom međunarodnoj zajednici skrene pažnja na nepravdu koja je učinjena Srbima u Hrvatskoj. Mnogi zakoni koje je posle „Oluje” doneo hrvatski Sabor bili su diskriminišući i doveli su do sprečavanja povratka i cementiranja rezultata politike etničkog čišćenja. Uz ove zakone Srbi su postali građani drugog reda, a njihov broj je sveden na tri-četiri odsto od ukupnog broja stanovnika.

Izbeglim i prognanim Srbima iz Hrvatske teško je objasniti i zašto je u Narodnoj skupštini Republike Srbije selektivnim donošenjem Rezolucije o Srebrenici došlo do razdvajanja žrtava. Od suštinske je važnosti da se pri osudi zločina ne pravi razlika po mestu zločina ili na osnovu vere i nacionalnosti nevinih žrtava. Ova obaveza je još veća jer su ostali nerasvetljeni masovni ratni zločini počinjeni ne samo u „Bljesku” i „Oluji” nego i u Sarajevu, Tuzli, Bratuncu i drugde. Ni počinioci ovih zločina nisu procesuirani i kažnjeni. Svi naši napori koje ulažemo godinama da se u Srbiji formira institucija koja bi se bavila istraživanjem ratnih zločina nad Srbima nisu urodili plodom.

Pomirenje naroda na zapadnom Balkanu je izuzetno važno, ali ono mora da bude zasnovano na naučno utvrđenoj istini o svemu što se dešavalo u prošlosti kako se sukobi nikad više ne bi ponovili. To bi svakako trebalo da dovede i do odustajanja od propagandnog mita o domovinskom ratu u Hrvatskoj, kao i do toga da se „Oluja” više ne slavi kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti, jer je u njoj, kao i u „Bljesku” i drugim operacijama, etnički očišćen srpski narod iz krajeva u kojima je vekovima živeo. To nedvosmisleno pokazuje i suđenje koje i sada traje pred Haškim tribunalom hrvatskim generalima Anti Gotovini, Mladenu Markaču i Ivanu Čermaku za „udruženi zločinački poduhvat”. Nažalost, ovo je suđenje izbegao politički vrh i druge strukture koje su u „Oluji” učestvovale, a krivica je prebačena na drugu stranu.

Asocijacija izbegličkih i drugih udruženja Srba iz Hrvatske stalno ukazuje na to da Hrvatska svesno izbegava da izvrši svoje obaveze preuzete iz multilateralnih sporazuma, kao što je Sporazum o sukcesiji koji su potpisale sve bivše članice SFRJ, iz bilateralnih sporazuma i odredaba nacionalnih propisa. Hrvatska treba što pre da donese strategiju suočavanja sa prošlošću i međunacionalnog pomirenja, daleko oštrije da sankcioniše govor mržnje, netoleranciju i neskrivenu srbofobiju, sprovodeći međunarodne standarde zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda.

generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske