Za sva vremena

(1)

Obično se veruje da je rađanje novina mučan, složen čin. Kakva su tu potrebna svestrana umeća! A valjda, nema jednostavnijeg izbora. Teže je osnovati produktivnu zanatsku radionicu. Sa nekoliko profesionalaca i čak sitnišom u džepu, evo novina na kioscima. Još ako se nađu interesima privučeni donatori, muzika je ugodnija.

U sirotinjskoj, više nego polupismenoj, Srbiji na počecima prošlog veka samo u Beogradu je štampano devedeset listova, čak trinaest dnevnih. Ne znam da li je ovaj rekord premašen. Novine je lako pokrenuti, teže je privući čitaoce i steći ugled u javnosti, a najteže je očuvati njihovu dugovečnost.

„Politika” se pojavila 25. januara 1904. godine. Trojica braće Ribnikar, Vladislav, Darko i Slobodan sa četiri hiljade dinara koji su, istina, tada imali zlatnu novčanu podlogu, pokrenuli su novine koje će, eto, stići da prežive preko stotinu godina. Impresionira i podatak da je otac osnivača lista Franjo, Slovenac oženjen Srpkinjom, lekar koji je specijalizovao hirurgiju u Cirihu, odabrao izvorni Balkan za svoje prebivalište (1869), srpsku provinciju koja i danas juri viši stepen civilizacije, Svilajnac i Trstenik. I to se „dogodilo na brdovitom Balkanu”. Nekad bilo, sad se pripoveda.

(2)

Kad me direktor „Politike” Srđan Janićijević pozvao da napišem jubilarni prilog, spontano sam zabrinuto odgovorio: lepo, ali da li ću to moći? Imao sam u glavi kroz kakve je bure prolazio ovaj list kao reprezentativni izaslanik Srbije u prošlom veku.

Sećam se, prvi uvodnik o „Politikinom” jubileju pisao sam pre trideset četiri godine. To je bilo u doba kada je Jugoslavija još uvek zvonila od „neraskidivog bratstva i jedinstva”, mada manje iskreno nego ranije, a ovaj list je imao zapaženi tiraž u Zagrebu, Ljubljani, Skoplju, na svim jugoslovenskim prostorima. Nismo ni slutili kakva se krvava fešta priprema, još manje da ćemo se podeliti neprobojnim granicama, kao da nas okeani dele. Sve se to može naći u kompletima lista. U tome je prednost dugovečnosti.

(3)

Uživanje je prelistavati stare novine. Pokraj njih se može pustiti poneka suza ili uživati u veselim zgodama. Od svega je najuzbudljivije saznanje koliko često i naša sadašnjost liči na našu prošlost.

U „Politici” je ostao trag govora Jovana Skerlića u Skupštini Srbije, 5. maja 1912, kada se on obrušio na bankokratiju i na politiku u Srbiji koja „počinje padati u ruke novčanih ljudi”. Danas, gospodo, nastavlja Skerlić, „poslanstvo počinje bivati jedno plasiranje novca u kome se za vreme trajanja mandata isteruju interesi stranaka i zarada”.

U uvodniku 7. jula 1905. autor opisuje izbornu atmosferu u kojoj je „izobilovao rečnik najpogrdnijih izraza”, u kojoj nema milosti da bi se stiglo do cilja: „Janko kaže za Marka da je nepošten, Marko za Janka, a Jovan i za Marka i za Janka. Na kraju svi lopovi! Da ima gorih reči, gore bi se upotrebljavale: bogatstvo srpskoj jezika je iscrpeno.”

(4)

U svim vremenima štampa je bila na udaru. Totalna vlast priznaje samo totalnu poslušnost, a liberalna koristi mekša sredstva, ne manje efikasna. Mađarski književnik Ištvan Erši pravi paralelu između diktature i demokratije, i razočarano zaključuje: „U diktaturi postoji samo jedna bagra. Ona je gospodar nad životom i smrću. U demokratiji postoji više njih, ali bez totalne vlasti.”

(/slika2)Pedeset godina su u Jugoslaviji stvarane novine za potrebe jedne stranke. Situacija se u novije vreme izmenila. Ono što su činili Ce-ka i Agitprop, njihovu ulogu preuzimaju moćne oligarhije, finansijske i političke. Kako okrenemo, dolazimo do saveta prote Mateje koji poručuje Simi Milutinoviću Sarajliji: „Ako ispišeš istinu izgubićeš glavu, jer će te poseći gospodar Miloš. Ako ispišeš laž, glava će ti ostati, ali ćeš izgubiti čast.” To je večita dilema štampe koja se kreće između moći i nemoći, kao „izvidnica javnog mnjenja, laka konjica koja pred vojskom ide da joj rasvetli puteve i korisni agent zdrave misli, ali opasni podstrekač zla”, kako je pre više od stotinu godina govorio akademik Milutin Garašanin.

(5)

Mada je štampa u Brozovom režimu bila u sličnom položaju, „Politika” je uvek imala izvestan popust. I veću autonomnost. Prema njoj se i Agitprop mekše odnosio, naravno u granicama koje se nisu mogle preći. A njen autoritet je poticao od uvažavanja lagodnog konzervativizma i svesti o duhovnoj tradiciji novina.

Pripremanje ovog priloga navelo me na prelistavanje starih izdanja. Kakvi su sve umovi prodefilovali kroz ove novine! Nije bilo značajnije ličnosti koja nije žudila da se nađe u novinama, posebno na stranicama kulturne rubrike. Sećajući se tog doba, a ono je nazvano „doba Dragoslava Zire Adamovića”, istoričar Radovan Samardžić je rekao da je tada „čitanje kulturnog dodatka ovog lista predstavljalo najveće uzbuđenje u službi kulture”. Slušao sam Ivu Andrića, prilikom posete „Politici”, kada je rekao da je godinama, pogotovo na književnim počecima, osećao ličnu obavezu da za novogodišnji broj lista pripremi prilog.

Mnogi su zavideli Srbiji što ima tako uticajne novine. Dobrica Ćosić mi je ispričao svoj susret sa Vladimirom Bakarićem (1963), koji je želeo da pokrene jugoslovenski časopis u kojem bi on bio odgovorni, a Ćosić glavni urednik. U viziji ovog projekta, inače škrt u pohvalama, Bakarić je bio obuzet „Politikom” za koju je rekao da je najznačajnija institucija u srpskom narodu: „I moja je velika želja da stvorim 'Vjesnik' koji će biti nova jugoslovenska 'Politika'.”

Još jednu magičnu moć je imao ovaj list. Svi novinari su oberučke prihvatali poziv da rade u „Politici”, iz svih jugoslovenskih sredina. Musliman Zuho Džumhur, Hrvati Frane Barbijeri, Miloš Mimica i Joža Vlahović, Ivo Kušanić, Slovenac Jurka Gustinčič, Makedonac Rista Bajalski... Krajem šezdesetih godina više vodećih autora „Borbe” kolektivno je prešlo u „Politiku”.

Sastavio sam duži spisak novinara koji su ostavili duboki trag u srpskom društvu i koje bi, u ovom prigodnom trenutku, trebalo bar pomenuti. Odustao sam od toga od pukog straha da nekoga ne zaboravim i time neopravdano povredim. Uostalom, to je i život štampe koja je kao vodeni cvet – uvene za jedan dan.

(6)

Moja generacija je sanjala o slobodama. Današnja se nosi sa problemom kako se služiti slobodama. Ovo drugo, ako nije teže, u svakom slučaju nije lako.

U tim okolnostima, svako doba ima svoje novinarske padove i podvige. I jedno i drugo je najviše zavisilo od okolnosti u kojima je egzistirala štampa. A podvizi su nekad takve prirode da ih ne mogu razumeti generacije koje žive u slobodarskoj komociji.

Dan 25. jun 1952. godine. Na četvrtoj stranici „Politike”, pri dnu, jedva vidljiva informacije sledeće sadržine: „Tri putnika, preteći revolverima, prinudili su prekjuče pilota putničkog aviona, koji saobraća na liniji Zagreb–Pula, da skrene s puta kod Folinija u Italiji. Kako se saznaje, osoblje i putnici, osim napadača, vratili su se juče u Jugoslaviju.”

I to je sve. Čista, suva vest, skromno plasirana, mada senzacionalna, jer je to prvo kidnapovanje jugoslovenskog aviona u kojem su udruženo učestvovali Srbin iz Like, nekadašnji partizan, sa dvojicom prijatelja, Hrvatom i Slovencom.

Vest o kidnapovanju jedino je objavljena u „Politici”, a sastavio je i na svoju odgovornost štampao glavni urednik Bogdan Pešić, predratni novinar, sa dovoljno iskustva da je mogao znati kakvi će se gromovi na njega sručiti u vreme totalne cenzure, kada su informacije ove vrste bile isključivo u nadležnosti Agitpropa i do javnosti stizale posredstvom Tanjuga. Važnost ovakvih istupa ima smisla kada se stavi datum: 25. jun 1952, vreme Informbiroa, jer, nije isto biti kubista 1908. i 1928, kako mi je povodom Đilasovog slučaja slikovito govorio Marko Nikezić: „U prvom momentu su neki avangardisti, a u drugom epigoni koji nemaju talenta za nešto drugo, pa se upisuju u vojsku slikara koja već ima 50.000 vojnika.”

To je priča i o Bogdanu Pešiću koji je nekoliko dana docnije, zbog objavljene informacije, smenjen sa položaja glavnog urednika. A u pismenom izjašnjenju koje je potom uputio Aleksandru Rankoviću, on je prihvatio odgovornost, ali nije priznao grešku. I kaže (tada): „Od kad radim u dnevnoj štampi oduvek se nisam slagao da novine budu poslednje koje će publiku obavestiti o nekom događaju. Mislim da bi novinari trebalo da budu novinari, da savesno obavljaju svoj posao, a ne da stalno govore da je to drug Marko zabranio.”

U novinarstvu je najlakše izučiti zanat, a najteže sačuvati dostojanstvo. „Onaj kome se dopadaju samostalnost i sloboda, neka mu se svide i troškovi što iz njih idu” (citat nepoznatog autora). Tu cenu su platili mnogi novinari koji su nezasluženo pali u zaborav.

(7)

Novinari su najčešće u položaju da njima niko nije zadovoljan. Čitaocima je smetalo što nismo „išli do kraja”, sakatili informacije. Isto je to smetalo disidentima koji su često novinare doživljavali kao sluge režima, u boljem slučaju kao istomišljenike kojima nedostaje petlja. Najzad, političari su uvek smatrali da previše mutimo njihovu vodu i da smo nepouzdan sloj koji stalno treba držati na oku. Sve što je smetalo slobodarskoj javnosti, godilo je vlastima. I obrnuto.

Da ispričam jedan svoj događaj, u vezi sa izveštavanjem sa čuvene rasprave na beogradskom Pravnom fakultetu 1971, povodom pripreme novog ustava. Gotovo da iz tog vremena ne pamtim otvoreniji razgovor, a ono što je tada sve rečeno ni u snu nije moglo da se nađe u štampi, bar ne u ogoljenom izvornom obliku. Moj prijatelj profesor Steva Đorđević, nekadanji partizan, išao je tako daleko da se protivio amandmanu 26 kojim je Tito bio predložen za doživotnog predsednika Jugoslavije. Ni to mu nije bilo dovoljno. Zamerio je što je drug Tito toliko dugo na čelu države, „čime koči ceo razvoj zemlje, jer se to reflektuje i na druga rukovodstva”, a da „sam pojam Brioni poprima nešto lično što je samo za sebe država u državi”.

Bio sam ponosan na obavljeni posao, jer sam jedini izveštavao sa ovog skupa. „Politika” je imala ekskluzivnu informaciju o primedbama koje pravnici imaju na projekat novog ustava. No, radost je kratko trajala.

Posle objavljenog izveštaja, iz Udruženja univerzitetskih nastavnika je stiglo protestno pismo u kojem se kaže da prikaz Slavoljuba Đukića „ne izražava ni približno ono što je rečeno u toku tri večeri” i da „iznošenjem samo ponekog zrna trodnevne rasprave 'Politika' nije učinila dobru uslugu ni sebi, ni čitaocima, ni nastavnicima fakulteta”.

Istovremeno, iz Gradskog komiteta Beograda stigao je oštar prigovor glavnom uredniku što je „štampan neodgovoran izvešaj S. Đukića u kojem su objavljena problematična mišljenja profesora Pravnog fakulteta, čime se minira plodna rasprava i osporava epohalno ustrojstvo daljeg razvoja Jugoslavije”.

(8)

Pripremajući ovaj rukopis, vratio sam se svojim tekstovima koje sam štampao pre tridesetak i više godina. Bio sam iznenađen onim što sam otkrio. Čitajući sopstveni prilog, posle koga sam dobio pohvalna pisma čitalaca, ne mogu da utvrdim o čemu sam govorio i kojim povodom. I to je jedno od upadljivih obeležja, sa čime smo se svi nosili. Pisalo se često u asocijacijama, između redova, namerno nerazgovetno i nedovoljno razumljivo, ali u celosti da čitaoci shvate šta je pisac hteo da kaže i da istovremeno cenzorima zamaže oči. Javnost je bila navikla na ovu vrstu komunikacije, znala je kome su poruke adresirane. Bio je „Jezik ptica”, kako sam naslovom obeležio jedan od svojih komentara.

(9)

Snalazili smo se kako smo znali i mogli. Najteže je bilo kada je, po nalogu komiteta, trebalo obaviti nečiste poslove. Kome će ovaj gorak zalogaj pripasti zavisilo je od urednika. No, postojala je srećna okolnost koja je olakšavala muke urednika i saradnika. U redakcijama se znalo ne samo šta ko ume da napiše, već i o čemu želi ili ne želi da piše. Kao što je bilo kolega koji su odbijali da ulaze u progone, uvek su se našli i oni kojima to nije teško padalo. Oni su obično bili u direktnoj vezi sa komitetima, kao ljudi od posebnog poverenja. I kad dođe „mora se”, znalo se kome će to pripasti: najbolje će to da uradi Pera i Mika (izmišljena su imena). A Pera i Mika štrikaju ne samo na zadovoljstvo komiteta, već i na olakšanje svojih kolega. Zahvaljujući tome, mnogi su novinari ostali u podnošljivom pamćenju. I sebe tu ubrajam.

(10)

Na najvećim iskušenjima su bili novinari koji su pratili unutrašnju politiku. Davili smo se i znojili od prismotre i svakojake gnjavaže. Veće pogodnosti su imali novinari u spoljnoj politici, kulturi i sportu. Spoljnopolitički novinari su imali i dodatni užitak: iz njihovih redova su regrutovani dopisnici iz inostranstva. A kako je pisanje o spoljnom svetu praćeno sa više komocije, „Politika” je u vreme Titovog režima bila naš prozor u svet. Gotovo da nije bilo većeg centra u kojem nije imala stalne dopisnike, i to novinare koji su mogli da nađu mesto u vodećim svetskim listovima. Moskva, Peking, Njujork, London, Pariz, Rim, Nju Delhi, Atina, Meksiko, Buenos Ajres, Prag, Berlin... Ne može se nabrojati.

(11)

Nema moćnije i nesrećnije ličnosti u štampi od urednika. On je taj koji ima konačnu reč. Određuje sudbinu novinara, ali i ljudi kojima se bavi javnost. Svaki dan je na probi njegovo profesionalno poštenje. Na oku je moćnika i svojih saradnika. Politički i finansijski moćnici traže poslušnost ili privilegije, a novinari prirodno zahtevaju da se ide što dalje.

Uspeh novinara često zavisi od zaleđine urednika. Novinar može da napiše „šta god želi”, ali je odgovornost neravnomerno raspoređena, jer urednici snose odgovornost za štampanje spornih tekstova. I kada se kažnjavala štampa, to su po pravilu bili šefovi redakcija.

Često sam se prepirao sa legendom srpske štampe, blagorodnim Miroslavom Radojčićem koji je tvrdio da je u novinarstvu sve lako izuzev pisanja. Nisam se s njim slagao, mada sam bezmalo u celoj karijeri bio samo autor. Kao člankopisac imaš odgovornost prema sebi i javnosti, a kao urednik odgovaraš za sudbinu lista i svih zaposlenih. Ne znam uspešan medij sa dobrim novinarima a lošim urednicima. A znam dosta listova koji su sa dobrim urednicima i prosečnim novinarima postigli zavidan tiraž i ugled.

(12)

Zajedno sa političarima, često su se uzdizali i padali novinari. To se dogodilo i početkom sedamdesetih godina, koja ostaje upamćena po najvećim čistkama pose Informbiroa. Jednim potezom smenjeni su, ili pod pritiskom vlasti dali ostavke, svi urednici vodećih glasila Srbije. Među njima najpre urednici „Politike” i NIN-a, Aleksandar Saša Nenadović i Frane Barbijeri. To je bilo u vreme kada su praktično svi uticajni mediji podržavali rukovodstvo Marka Nikezića, takođe smenjenog.

Ovo su najteži trenuci. Svi vidimo nepravdu, a spasa nema. Sa tim osećanjima provodili smo mesecima dane i noći dok se rešavala sudbina uže grupe obeleženih novinara, „simbola liberala”.

Saša je isključen iz partije, a potom je izgubio pravo na ime i prezime. Osam godina se ispod svojih tekstova potpisivao pod izmišljenim inicijalima S. R.

Nešto je srećnija bila sudbina Barbijerija. S njim u vezi je i događaj koji samo život može da proizvede. Kao iskusan profesionalac, znao je da je od svega najgore naganjati se sa vlastodršcima. Što se duže zateže konopac, cena je veća. Frane je, gotovo moleći, tražio da se muke prekrate i, najzad, sam napisao obrazloženje u kojem je „argumentovano” tražio svoje isključenje iz Saveza komunista. Napustio je posle toga Jugoslaviju, našao posao u italijanskoj štampi i postao jedan od najuglednijih novinarskih autora na Zapadu.

Na ovom mestu prisećam se da je među novinarima beogradskih glasila vladala skladna profesionalna solidarnost. Družili smo se i imali razumevanja za tuđu nesanicu. Ne sećam se da je u prvim posleratnim decenijama između novinara i novina vođena javna rasprava, pogotovu svađalačka koja bi kolegama nanela štetu. Nevolje su nas približile.

(13)

Svake novine imaju svoje strmoglave staze. Ali one koje se vrate u život, takvim novinama pripada dugovečnost.

Bio sam očevidac kada su beogradski demonstranti u takozvanoj „žutoj revoluciji” (1996) ubacili kontejner u hodnik „Politikine” zgrade, uz povike: „Čistićete ulice!” Imalo bi dosta da se kaže o ovakvim trenucima u istoriji lista. I čitalac mi može opravdano zameriti što se u većoj meri nisam time bavio. Odgovor je jednostavan: jubileji zato postoje da se, bar privremeno, gurnu u stranu događaji koje bismo želeli da zaboravimo.