Bolno posrtanje

Mit o „Politici”, o listu izuzetnih profesionalaca, rasadniku, kako srpskog, tako i jugoslovenskog žurnalizma građen je mukotrpno desetinama godina, zahvaljujući generacijama izuzetnih novinara i urednika. Govorilo se, ne bez razloga, ako nešto nije objavljeno u „Politici” kao da se nije ni dogodilo. „Politici” se verovalo i nije bez razloga postojao slogan: „Kada kažem novine, mislim ’Politika’”.

Toga su bile svesne i političke elite koje su neprestano pokušavale da ovaj list uvuku „u bračnu postelju” i stave pod svoju kontrolu. Redakcija je, čak i u vreme jednopartijskog jednoumlja, uspevala da koliko-toliko sačuva svoju autonomnost, sve do kraja osamdesetih godina.

Pre nego što je krenuo da osvoji vlast u Srbiji, Slobodan Milošević je znao da uz sebe mora imati „Politiku”, a za to mu je bila potrebna podobna urednička ekipa. I uspeo je, začuđujuće lako, da osvoji, ne samo „Politiku”, već i Radio-televiziju Srbije, i da eliminiše kritičku omladinsku štampu. 

Umesto da vode profesionalne bitke, novinari su postali protagonisti političkih bitaka, što je na kraju skupo koštalo i same protagoniste, ali i profesiju u celini.

Za sumrak „Politikine” škole novinarstva zaslužan je prevashodno tadašnji glavni urednik Živorad Minović, koji je na stranice lista uveo rubriku „Odjeci i reagovanja” (od jula 1988. do marta 1991. godine). Bila je to rubrika u kojoj je tobož „narod progovorio”, a zapravo su izricane presude bez suđenja. Onaj čije se ime u toj rubrici u negativnom kontekstu pojavilo ubrzo je nestajao iz političkog života Srbije.

(/slika2)Potom je usledila rubrika „Tragom pisama ’Politici’”. Na udar tada dolaze, kako nepodobni novinari, tako i listovi za koje se sumnjalo da nisu uz Miloševića. Zatim slede feljtoni koji otkrivaju „izdajnike”, „strane plaćenike”, „antisrpske zavere”. Na sceni je „antibirokratska revolucija”. Vladajuće mišljenje postaje jedino, a ko drugačije misli može da misli samo u sebi. Javni život je kontaminiran. Umesto glasa razuma, „na ljutu ranu ljutu travu”, parola je novih ideoloških lučonoša koju su, nažalost, prihvatili i pojedini novinari, ali i brojni urednici u tadašnjim medijima u Srbiji.

Kroz dnevne novine i RTS širio se „spontani” talas narodnog gneva koji je sa javne scene oduvao svako drugačije, kritičko mišljenje, odnoseći sa sobom i nepodobne i nepoćudne novinare. Kroz redakcije je, a naročito kroz „Politiku”, počela da duva promaja. S njenih stranica nestaju novinarska imena. Umesto njih „novine pravi narod”, kako je isticao Živorad Minović. Kako se broj takvih saradnika povećavao, tako se i broj čitalaca smanjivao.

„Politika” tako postaje udarna pesnica Miloševićevog režima. Jačanjem glasa samo odabranog „naroda”, utihnuo je glas novinara. Njihovi sporadični pokušaji da posle devetomartovskih demonstracija preotmu kontrolu nad listom uspešno su ugušivani, da bi Hadži Dragan Antić na kraju potpuno prevladao i redakcijom lista, i celom „Politikinom” kućom.

Sumrak profesije trajao je godinama. Buđenje je za mnoge bilo bolno. Ipak, iako je delila sudbinu cele zemlje, iako je tonula, zahvaljujući dobrim temeljima u koje su ugrađene generacije najboljih srpskih novinara, pisaca i stvaralaca, „Politika” nije potonula.