Mešaju i malter ako treba

Nisu baš kao Ilija Čvorović, balkanski špijun, mada ih neki doživljavaju kao njuškala koja, šćućurena iza grma, vrebaju, recimo, nečijeg nevernog muža. Jeste da bude žena koje bi da na delu ulove supruga, ali smisao rada ozbiljnih detektivskih agencija, kako smo shvatili u razgovoru sa njihovim vlasnicima, ogleda se i u mnogo delikatnijim istraživanjima. Osim nerealnih zahteva da im, na primer, pronađu kupca za bubreg ili nekoga ko će da im uradi eutanaziju, ni za jednog „srpskog Šerloka Holmsa” koji drži do ugleda ne postoji „nemoguća misija”. Oni pronalaze nestale članove porodica, razotkrivaju sitne prevarante i raskrinkavaju velike pronevere u kompanijama, proveravaju buduće bračne partnere i pouzdanost radnika u firmama, otržu decu iz kandži droge i sekti, rasvetljavaju krađe, ubistva...

Svakizadatak zasnovan je na temeljnim analizama, planiranju i znanju, a poznavanje kriminalistike i prava je neophodno, ističe Dragan Trivan, diplomirani kriminalista, direktor specijalizovane detektivske agencije „Protekta”.

– U našoj agenciji sve kolege su fakultetski obrazovane, imaju veoma bogato životno i profesionalno iskustvo i govore mnoge svetske jezike, a iza nas stoji i čitav tim stručnih saradnika, pravnika, ekonomista, psihologa, socijalnih radnika, lekara, pedagoga. Osim toga, imamo razgranatu mrežu detektiva u Srbiji i Crnoj Gori, a ostvarujemo dobru saradnju i sa mnogim agencijama iz inostranstva. Naravno, i ženski deo ekipe je vrlo bitan. Žene detektivi su u nekim stvarima čak i bolje od muškaraca, prvo zbog načina razmišljanja, drugo – manje su sumnjive. Žene lakše priđu licu, čak se i zbliže i tako dođu do važne informacije. Ako se negde „radi prismotra” ili praćenje, mnogo su manje upadljive nego neki, da tako kažem, ćelavi momci koji sede u autu. Angažujemo i devojke od dvadesetak godina, koje još studiraju, ali i žene u zrelim godinama – kaže detektiv.

Srušili stereotipe

Trivan kaže da sve rade timski, ništa mimo zakona, i po školskom principu, onako kako su učili na Policijskoj akademiji, a često se pribegava i ubacivanju insajdera.

– Možda su neka lepa sekretarica u kompaniji, službenik ili čistač koji briše hodnik upravo naši ljudi. Oni su uključeni kao insajderi u cilju zaštite poslovanja neke kompanije, a angažujemo ih na određenim zadacima isključivo po ugovoru sa menadžmentom. Recimo, jedan naš mladi kolega celo leto je radio kao pomoćnik magacionera na gradilištu. Pre toga je bio zaposlen u vojnoj bezbednosnoj službi, ovo mu je bilo prvo angažovanje u našoj agenciji. Zamislite mladog oficira koji je morao da fizikališe, da gura kolica s malterom, nosi blokove i spava u kućicama sa ostalim radnicima na građevini, i to više od mesec dana, da bi otkrio ko na kamione krade građevinski materijal. Ali, njegov trud se isplatio. Došao je do vrlo bitnih saznanja. Nisu bili u pitanju mali iznosi, već velike malverzacije i pronevere – otkriva Trivan i dodaje da je proveravanje referenci kandidata koji apliciraju za posao u inostranstvu sasvim normalna stvar.

Diskretno se proverava ne samo verodostojnost podataka iz biografije, već i njegov privatan život, okruženje i eventualna kriminalna prošlost. Takva praksa je sve učestalija i kod nas, a postoje firme koje traže i angažovanje detektiva radi provere radnika za vreme bolovanja i da li zaposleni sarađuju sa konkurentima i odaju poslovne tajne i tome slično.

Stereotipi o detektivima kao prokletim tumaralima, koji se prerušavaju u sve i svašta i glume cirkuzante, nisu ni blizu istine. Njihov stil je u praksi mnogo suptilniji. U toku posla operativci su spremni da se na neki način kamufliraju, ali ne glume šarlatane, kao na filmu. Oni su čak, kaže Ranko Vukomanović, direktor detektivske agencije „Bond 007”, potpuno neupadljivi i sve rade javno, baš da se ne bi reklo da rade samo u potaji. Ali obostranadiskrecija jedno je od osnovnih načela svake ozbiljne agencije. Zašto zidovi agencije treba da ostanu jedini svedoci problema i tajni, Vukomanović ilustruje primerom jedne gospođe koja ih je angažovala da izvrše proveru njenog supruga.

– Ljudi su danima bili na terenu i ništa sumnjivo nisu otkrili. Sve se završavalo na nekoj njegovoj besciljnoj vožnji po gradu. Šta je bilo? Žena se požalila svojoj prijateljici, a ona je posavetovala da angažuje detektivsku agenciju i proveri gde se on kreće i s kim se viđa. Pošto je bila u toku, ta prijateljica je njenom mužu redovno javljala da pripazi na kretanje. Ko zna dokle bi to trajalo da jednog dana supruga nije pozvala i pitala da li možemo toga dana da ga pratimo. Mi smo rekli da ne možemo, a u stvari smo, sticajem okolnosti, ipak izašli na teren. I ustanovili da se on, u stvari, viđa sa tom njenom prijateljicom.

Dele dobronamerne savete

(/slika2)U detektivsku agenciju dolaze i ljudi sa mnogo većim problemima. Na žalost, vrlo često su to roditelji koji posumnjaju da im je dete narkoman.

– Kad roditelji postanu svesni da se nešto dešava, po statistici, dete je najmanje dve godine već na stranputici. Nekad i ne mora da znači da je narkomanija u pitanju, već neka destruktivna verska sekta ili samo loše društvo. Za sve ove godine, naša agencija i stručni tim sa kojim sarađujemo pomogli su ogromnom broju dece da se otrgne iz kandži droge ili sekte. Oni su danas ozbiljni ljudi, mnogi završavaju fakultete i na drogu i druge poroke i ne pomišljaju – ponosan je Trivan. Iz iskustva, naši sagovornici ističu da su detektivi i mnoge brakove sačuvali. Kada im daju dobronameran savet, mnogi odustaju od namere da se bave špijuniranjem i okrenu se deci i sebi. Čak i kad se razotkrije prevara, manje od pet odsto brakova se razvede, jer većina dostojanstveno prevaziđe taj problem i nastave da žive normalno. Međutim, nisu svi klijenti srećni kad saznaju rezultate istrage.

– Sve je učestalija pojava da žena dođe sa zahtevom da proverimo šta radi njen muž. Mi tražimo ljubavnicu, a ustanovimo da ima ljubavnika, da se drogira ili je u sekti. Imali smo i neobičnu situaciju kada su, u razmaku od nedelju dana, dve žene, koje se inače nisu poznavale, tražile dokaz da li ih muževi varaju. Ispostavilo se da su njih dvojica u vezi. To je tek bio šok – priseća se Vukomanović.

Život detektiva očito je zanimljiv. Za jedan dan proživi nečijih mesec dana, možda i pola godine. Njegov posao je stresan, a često može biti i opasan. Na terenu često ostaje i po četrdeset osam sati. Ali što je slučaj komplikovaniji, izazov je veći. Ima situacija kada „jure” čoveka i po godinu dana, i to ne samo na teritoriji Srbije, već po čitavoj Evropi. Tada proradi i inat. Na sve načine nastoje da zadovolje klijenta, jer većinu poslova rade na preporuci.

Cene rastegljive

Međutim, svako zadovoljstvo, pa i angažovanje privatnih detektiva – košta. Razumljivo, jer i informacija je roba. Beogradski detektivi, međutim, nemaju ustaljen cenovnik. Jedinstvena tarifa ne postoji, jer je svaki slučaj – slučaj za sebe, pa visina naplate zavisi od toga koliko njih je uključeno u akciju, koliko se dana određena osoba prati i koje se tehnike i sredstva koriste. Smatraju da su cene, ipak, pristupačne, kao odlazak kod advokata, ili privatnog lekara. Detektivski sat u Srbiji približan je onom u Sloveniji, i u proseku iznosi oko 45 evra, dok se u Nemačkoj kreće i do 150 evra, a u jednoj uglednoj čikaškoj agenciji dostiže čak 600 dolara.

– Sve zavisi da li je u pitanju samo opservacija lica, što podrazumeva da nekoga samo treba pratiti u bližoj okolini, ili je potrebno to činiti na specifičan način, uz eventualno angažovanje određenog saradnika u inostranstvu. Nama, recimo, klijent kaže: „Moja žena izlazi u sedam sati ujutru”, mi postavimo ljude tačno u to vreme, a ona ne izađe do pet po podne. Nama nije u interesu da klijentu „zavrćemo uši”, već da pomognemo, ali ako naši ljudi treba negde da čuče deset sati, suludo je da to košta samo deset evra, koliko staje jedan radni sat. Zato često dodajemo besplatne savete gde se mogu kupiti i postaviti amaterska tehnička pomagala, poput mikroslušalica, špijun buba, uređaja za snimanje telefonskih razgovora, mikrokamera koje se mogu smestiti u dugmetu od sakoa, softverskih paketa za presretanje svih dolaznih i odlaznih poziva i es-em-es poruka u mobilnim telefonima, koja se najčešće koriste za špijuniranje dece, bračnih partnera ili poslovnih saradnika – kaže Slobodan Pajić, vlasnik agencije „Diza”, i na kraju upozorava:

– Sve više je onih koji ne biraju sredstva da dođu do informacije, a ovi uređaji su dostupni svima na domaćem tržištu i mogu se nabaviti po veoma pristupačnim cenama. Podsećamo da se to kosi za zakonom i svi koji se odluče da ih primene moraju biti svesni da za zloupotrebu mogu snositi posledice i biti krivično gonjeni, jer je to narušavanje nečije privatnosti.  

---------------------------------------------

To je Srbija!

U Srbiji na detektivskim poslovima radi između trideset pet i četrdeset detektivskih agencija, od toga je oko dvadeset u Beogradu, a prema nezvaničnim procenama, godišnje ih angažuje oko tri i po hiljade ljudi. Udruženje privatnih detektiva registrovano je u Privrednoj komori Beograda. Uslovi za registraciju za sada su isti kao za otvaranje bilo koje privatne firme ili radnje, a vlasnici i saradnici koji rade u njima nemaju nikakve licence. Ne postoji adekvatna škola, pa su u agencijama uglavnom bivši radnici MUP-a, Vojske i bezbednosnih službi. To je, kaže Pajić, normalno, jer da je bio šuster, bavio bi se šusterskim zanatom, pošto je završio Fakultet odbrane i zaštite i bio policajac, jedino je ovo u skladu sa njegovim iskustvom i znanjem. Zakon, međutim, još nije regulisao taj sektor na apsolutnoj nuli. Iako gotovo sve zemlje u regionu imaju zakon o detektivskim agencijama po kojem je privatni detektiv poluslužbeno lice, koje od MUP-a dobija službenu legitimaciju i određena ovlašćenja, Srbija je, ističe naš sagovornik, jedna od retkih koja nije donela taj zakon, pa to pojedinci zloupotrebljavaju, krše propise, zadiru u privatnost ili se bave kontrašpijunažom, a ostaju nekažnjeni. Zato u Beogradu postoji samo desetak registrovanih agencija, a padobranci i svaštari, koji u ovaj posao zalutaju, daleko su brojniji.  

---------------------------------------- 

I za, i protiv

Da bi čovek opstao, mora da veruje drugima. Proveriti poslovnog partnera, to je u redu, ali uhoditi sopstveno dete, ženu ili muža, to je nešto drugo.

– Razlog angažovanja privatnih detektiva u takvim slučajevima najčešće jeste nepoverenje. Ako to čine roditelji, to znači da oni ne znaju gde se njihova deca kreću, s kim se druže, šta rade. Ali u nekim ekstremnim situacijama, kada deca mogu doći u zdravstvenu ili životnu opasnost, angažovanje detektiva, u prvom trenutku je neophodno i opravdano. Kasnije treba raditi na popravljanju njihovog lošeg međusobnog odnosa. Samo treba znati da se poverenje ne stiče čitanjem njihovih dnevnika, zavirivanjem u njegovu vitrinu, mobilni telefon, u fejsbuk, to je pogrešno. Svako treba da ima svoju intimu, svoje mesto gde će biti sam, pa i dete. Poverenje treba graditi razgovorima i druženjem, a ne špijuniranjem. Roditelj treba da ima takav pristup da dete poželi da što pre dođe kući i ispriča šta mu se tog dana dogodilo – poručuje Marjan Tošić, predsednik Udruženja psiholoških savetnika Srbije.  

Kažu da žena poslednja sazna kada je muž vara. I obrnuto. Niko neće da se meša, jer obično „deblji kraj” izvuče onaj što je otkucao „golupčiće”, iako „ni luk jeo, ni luk mirisao”, pa mnogi sve češće angažuju privatne detektive da bi dokazali neverstvo partnera. Sa stanovišta psihologa, to može da šteti isto koliko i da koristi.

– Većina može da nasluti da li ih partner vara ili ne, ali kada ga suoče sa svojim sumnjama, pošto nemaju konačan dokaz, ovaj može stalno da nalazi izgovor i da negira optužbe. Tada ljudi počnu da preispituju sebe i nikad do kraja nisu sigurni da li uobražavaju ili ne. To ih muči i izjeda. Kada angažuju detektiva i dobiju krunski dokaz, čak osete i olakšanje, jer kad pokažu kompromitujuće dokaze, napokon mogu da razjasne svoje sumnje, i mirno se raziđu. Ali ako se dokaz traži da bi se izvršilo nasilje nad onim koji ih vara, to je pogrešan motiv. Nije dobro ni ako se angažuje privatni detektiv, a ispostavi se da je sumnja bila bezrazložna. Tada se, u stvari, razotkrije koliko ta osoba nema poverenja u partnera. A ako već sumnja, znači da je odnos između to dvoje ljudi na neki način već narušen i posle toga može samo biti pogoršan – upozorava psiholog.

Dana Stanković