Crvena nit ružičastog

Zvuči koliko dobro toliko i neverovatno: Televizija Pink od Grand produkcije zahteva da „podigne kvalitet i kulturni nivo svih svojih emisija”. Po zdravoj logici, to bi značilo da se ova medijska kuća sprema da to isto učini sa celinom svog programa. Ali kako nema nikakvih naznaka da će iz njene ponude izostati novo izdanje „Farme”, da se neće nastaviti „Trenutak istine”, „Paparaco potera”, „Ništa za sakriti”... sasvim je sigurno da ne treba očekivati stvarne, suštinske promene u uređivačkom konceptu i istinsko pomeranje ka višim etičkim i estetskim standardima.

Republička radio-difuzna agencija objavila je podatke iz kojih se vidi da je TV Pink i dalje šampion u kršenju pravila dobre prakse i po broju opomena zbog štetnog uticaja „po moralni i emotivni razvoj dece i omladine”. Kad je programska „filozofija” takva kakva jeste, nema istinske zaštite ni za koga, a zvučno pokrivanje psovki, pomeranje pojedinih emisija u kasnije sate ili označavanje podobnog uzrasta za njihovo gledanje tek su puka formalnost, kozmetičke intervencije.

„Farma”, kao kvintesencija prostote, neukusa, gluposti, protezala se na ekranu celodnevno. Nisu daleko od najudarnijih TV termina ni „Trenutak istine”, primer najvulgarnijeg zadiranja u privatnost i sramne prodaje intime za novac, „Paparaco potera” kao serija tračerskih rubrika o našim kukavnim „selebritisima” u kojima se izveštava o tome ko je koga poljubio, a ko koga ošamario, „Ništa za sakriti”, revija svakovrsnog razgolićavanja i nabacivanja zarad muško-ženskog spajanja... Ima toga još.

Šta je u svemu tome „Grand parada” sa svojim muzičkim emisijama? To je ona crvena nit koja prožima sedamnaestogodišnje trajanje „ružičaste televizije”. Ugrađivanjem turbo folka u temelje svog programa, TV Pink je postavio osnove i za jedan novi vid masovne kulture prerasle u fenomen poznat pod imenom „pink kultura”. Postavljena je i medijskom moći širena matrica novog životnog stila. On se ticao poželjnog po novouspostavljenom sistemu vrednosti. Podrazumevao je estradni izgled koliko i estradni ugled, način odevanja koliko i način ponašanja, proizvoljnost ukusa koliko i proizvoljnost vrednovanja.

Popularnost kao glavni smisao delanja prožeo je sve učesnike Pink projekta – od svakog pojedinca do cele kompanije. Za izvođače je to značilo slavu, za televiziju gledanost, ali u oba slučaja donosilo je dobru zaradu. Otud je prirodno proisteklo i partnerstvo Pinka i Granda – i otud je i priroda nedavnog spora Televizije i Muzičke produkcije po svoj prilici isključivo u domenu komercijalnih interesa. Uostalom, zasad su kao povod najavljenog, pa brže-bolje otkazanog razlaza, javno pomenuti samo „izlaženje iz okvira korektnog poslovanja” i „ucenjivanje”. Zato je realno pretpostaviti da je sukob nastao oko podele tržišnog ćara, a ne oko brige za duhovni profit gledalaca.

A može se s razlogom pomisliti da nikakvog sukoba tu nije ni bilo i da je na delu marketinški trik, afera smišljena kako bi se izazvale „burne reakcije javnog mnenja” (javnosti, valjda).

Koja je, uostalom, ta javnost koju bi potresao drugačiji razvoj događaja? Zavisnici od „Grand parade”? Oni nemaju razloga za brigu jer bi se, bez obzira što svi prozvani trenutno to demantuju, na ovdašnjoj medijskoj sceni svakako našao emiter da oberučke prihvati sve njene zvezde. Nijedna domaća televizija nije gadljiva na lica (tela), pesme i sadržaje koji podižu rejting. Nijedna se, recimo, nije libila da posegne za nekom od verzija rijaliti šoua koji se, kao žanr, po poslednjim istraživanjima čvrsto drži na vrhu liste gledanosti.

Nisu svu tu braću, farmere, savremene Robinzone, provodadžije „na slepo” izmislili naši televizijski umovi, ali su ih naši televizijski direktori prihvatili – da bismo mi gledali „što i sav normalni svet” i da bi oni sledili principe svog poslovanja. Jedni to rade stidljivo, drugi smelije, a Pink bez ikakve zadrške, promptno, količinom i koncentracijom, s idejom o celovitosti modela ispunjenog onim što se finim jezikom označava kao kič i šund.

I zato, ne treba trošiti reči opisujući Pinkovu politiku. Vredi možda jedino govoriti o učincima nekih drugih politika – kulturne, poreske, obrazovne, pa i one čiste politike koja nikako nije naivna u genezi i opstanku ove priče o ružičastom panteru u domaćoj areni.

Branka Otašević