Vremenska mašina

Onog momenta kad sam saznao da se povećanje cena osnovnih životnih namirnica može videti golim okom, zgrabio sam decu, ugurao ih u supermarket i podelio im potrošačke korpe. Pravac – na obuku! Gde takvu obrazovnu priliku da propuste! Za poslednjih desetak godina cene su sve nešto kilavo, puževski rasle, po bedna dva-tri odsto s proleća i jeseni, pa nisam ni mogao da im na delu pokažem neprimetno izvlačenje para iz svog ionako tankog novčanika.A sada, usred leta, skaču kengurovim skokom za 10, 15, 20 procenata!Eto izuzetne šanse da se naslednici i praktično uvere kako radi tradicionalni srpski ekonomski mehanizam! Nacionalni lanac samoposluživanja „Midi” pravo je mesto gde najmlađi od kompetentnih stručnjaka – prodavaca, mesara i kasira – mogu da dobiju odgovor na pitanje koje roditeljima svakodnevno uzalud postavljaju: „Koji nevidljivi monstrum usisava maminu i tatinu platu?”Neka se u prodavnici, kao oglednom polju krize, i sami uvere da li se 330 evra prosečne plate može rastegnuti da se potkrpe tri puta veće porodične potrebe. Nek klinci i sami vide kako stvar funkcioniše i konačno prestanu da traže lovu za garderobu, izlaske, putovanja i slične mladalačke gluposti.

– Znači, nema više sladoleda, čipsa, žvaka... – češkaju se po glavi. Pametnice, shvataju u momentu. Moji geni!

– Šta da vam radim, bolan je proces odrastanja. Što pre shvatite gde živite, to bolje. Hrana u Beogradu gotovo isto košta kao i u Evropi, u kojoj je zarada nekoliko puta veća nego ovde – klizimo među rafovima tiho, kao da smo u muzeju. Ne dodirujemo eksponate, fini smo. Samo u slučaju da nam neka konzerva tunjevine baš zapadne za oko, zirnemo u deklaraciju, odmerimo je nežno u šaci, podsetimo se kako je doskoro bilo lepo u letnjim večerima pripremiti salatu baš od te vrste, pa je vratimo na policu i nastavimo dalje.

Na čas praktične nastave u radnji na ćošku, u kraju već prozvan kao Ekonomsko-umetnički performans „Idi vidi Midi”, osim nas, sjatio se ceo komšiluk. Posetioci, hodajući među gondolama, posmatraju šta su sve do juče bar ponekad mogli da kupe, a od danas će se toga rado sećati. Uniformisano osoblje – svi „igrači” u crvenim dresovima sa natpisom „Srbija” i neizostavnim ocilima na grudima – izuzetno je ljubazno prema šetačima. Daje korisne informacije o izloženim proizvodima. Okuplja znatiželjne grupice oko pojedinih artikala i o njima, poput potkovanih turističkih vodiča, drži slovo s dubokim poštovanjem. Kao da se radi o deliću moštiju Jovana Krstitelja u bugarskom gradiću Sozopolu, Keopsovoj piramidi kod Gize, ili retkim kornjačama „kareta kareta” u Kalamakiju na Zakintosu, a ne o zejtinu, jogurtu i sardinama! Saznajemo o glavnim karakteristikama makarona, brašna, suvomesnatih proizvoda: kako se dotična namirnica nekad jela, kako se pripremala, koje piće je uz nju najbolje pasovalo, a čujemo i prognoze koliko desetina postotaka će joj u septembru-oktobru ponovo poskočiti cena...

Nabasah na špalir prodavačica. Na ambalažu rafalno „heftaju” nalepnice sa „sveže razmnoženim” brojčicama! Obuzima me fenomen „već viđeno”! Ej, pa ja sam na pragu vremenske mašine! Kročih u devedesete godine prošlog veka.

– To vam je, dečice, klasičan „deža vi”... – šapućem – ...iliti prizor za koji osećam da mi se već jednom desio.

Žmarci mi se prosipaju niz leđa. Drhtim pred kadrovima „filma” koji je kod nas bio „hit” za vreme hiperinflacije.

– Pa gde nas vodi ovakav život, tajo? – velike su dečije oči.

– Priča ima tužan kraj... – guram ih napolje, na vazduh. Pred „Midijem” čeka sledeća grupa zainteresovanih za paranormalne pojave.

Ušli su. Uzeli korpe. Vrata iza njih se zatvoriše. Kolektivno krenuše u prošlost. Srpski vremeplov je odličan, tačan, ali ima malu falinku. Korisnike nikako da povede u budućnost. Ako je, tamo negde u dimenziji vremena, za nas uopšte i ima.

Darko Kalezić