Pred objavom rata političkoj mafiji

Razotkrivanjem ilegalnog sistema finansiranja ekstremne desnice u Austriji istražitelji su ušli u trag neuobičajenom obliku kriminalnog udruživanja. Zasnovan na arhitekturi preminulog šefa ultradesničara Jerga Hajdera, ovaj „patent“ nije zaživeo na „sinergiji“ posrnulih predstavnika države i podzemlja. Reč je isključivo o funkcionerima parlamentarnih stranaka.

Čelni funkcioneri Slobodarske stranke, i otcepljenog Pokreta za budućnost Austrije, sumnjiče se da su od 1993. godine prodajom državnih nekretnina, dokapitalizacijom i prodajom akcija Hipo-Alpe-Adrija banke, trgovinom oružjem i pranjem novca stekli profit od nekoliko stotina miliona evra. Obim štete predmet je spekulacija.

Istražitelji, ipak, tvrde da su na tragu najvećoj austrijskoj i srednjoevropskoj korupcionaškoj aferi. Uz Austriju, pogođene su autonomna pokrajina Bavarska u Nemačkoj, Hrvatska i Bugarska.

Ima indicija o umešanosti italijanskih stranaka koje teže otcepljenju severnih pokrajina od Rima, pod imenom Padanija. Organi pomenutih zemalja najavljuju istrage koje se porede – sa objavom rata političkoj mafiji.

*
Na pitanje, koja je mafija najopasnija – Ndrangeta, Koza nostra, Kamora ili Sakra korona, đakuze ili trijade – nekadašnji italijanski javni tužilac Paolo Borselino je rekao: „Najopasnija je politička mafija.“

Borselino nije doživeo potvrdu svoje izjave. Materijalni dokazi podneti su posle njegove pogibije u atentatu mafije 1992. godine. Od osude italijanskog premijera u sedam mandata Đulija Andreotija na 24 godine robije zbog pripadnosti mafiji u jesen 2002, do izvođenja pred sud članova rimskog Senata minulog proleća, dokumentovana je sistematska upletenost političkih predstavnika u mrežu organizovanog kriminala u Italiji.

Ulaskom u trag Hajderovom sistemu stranačkog finansiranja, kročilo se još dalje: indicije i dokazi upućuju na postojanje stranačke mafije koja dejstvuje samostalno.

Početkom devedesetih godina prošlog veka Jerg Hajder naložio je bliskim saradnicima formiranje preduzeća preko kojih bi se preusmeravale donacije i provizije u partijske fondove. Hajder, tvrde svedoci, živeo je u strahu da bi stranka mogla da zapadne u finansijske teškoće.

Jezgro su formirali Jerglovi dečaci. Nazvani po deminutivu Hajderovog imena Jerg – Jergl, u prevodu Jergić. Karl Hajnc Graser, kasniji ministar finansija, bio je dete uvoznika luksuznih automobila. Našlo se na usluzi kada je trebalo nagraditi zaslužne: „Jaguarče (jaguar) ovde, meče (mercedes) onde, sa popustom do pedesetak odsto“. Sledili su Valter Majšberger, Gerald Mikša, Karl Hajnc Petric...

Porasli apetiti

Zadatak referenata – mimo zvaničnih zaduženja u stranci – podrazumevao je diskretno „pretakanje doprinosa“ – od donacija „kralja“ papirne industrije Tomasa Princhorna, do priloga vlasnika Magna koncerna Franka Štronaka i fabrikanta oružja Gastona Gloka, poznatog po čuvenom pištolju marke „glok“.

Ulaskom slobodara u koalicionu vladu sa narodnjacima 2000. godine, apetiti su porasli. Kaže se, dečaci su se osamostalili. Bilo je prilika na pretek za popunjavanje tajnih fondova i ličnih računa.

Prioritetni zadatak bila je (zakasnela) privatizacija podržavljene imovine na kojoj je insistirao Brisel. Nadležan za privatizaciju bio je ministar finansija Karl Hajnc Graser. Shodno rečenom, težište istrage u Austriji usredsređeno je na reviziju privatizacije austrijske podržavljene imovine, od 2000. godine. U iznosu od 7,5 milijardi evra.

Sporni tenderi

Sporno je dvadesetak tendera: prodaja 41 odsto akcija monopola duvana (769 miliona evra), privatizacija 47 odsto poštanskog monopola (652 miliona evra), prodaja akcija čeličane Fest (502 miliona evra)i 3900 stanova Republike (145 miliona evra), ustupanje akcija aerodroma Švehat gradu Beču (145 miliona evra). Sumnju su izazvale aukcije Državne štamparije (31 miliona evra) i aukcijske kuće „Doroteum“ koju je otkupio školski drug ministra Grasera za sumu od 73 miliona evra.

Paralelno sa austrijskom istragom, javno tužilaštvo u Minhenu istražuje detalje fuzije Hipo-Alpe-Adrija banke, u većinskom vlasništvu austrijske pokrajine Koruške, čiji je poglavar bio Jerg Hajder, sa bavarskom Landesbankom. Nemačkom institutu nanesena je šteta od 3,7 milijardi evra...

U Hrvatskoj i Bugarskoj istražuju se privatizacije u kojima su učestvovale austrijske kompanije Telekom, Hipo banka i nekoliko građevinskih preduzeća.

Prema informaciji „Politike“ iz Beča, nadležna tužilaštva Italije, Belgije i Nemačke zainteresovane su za detalje finansijske pomoći prosleđene na račune tamošnjih desničara: Hajderov sistem stranačkog finansiranja podrazumevao je i „doprinos“ širenju uticaja ekstremne desnice na kontinentu.

Katalog posrtanja

Najzanimljiviji detalji finansijske afere dovode se u vezu sa donacijama iz Iraka i Libije. O njima svedoči afera „dvanaest prljavih računa“. Istražitelji su u dnevniku Hajderovog funkcionera Valtera Majšbergera pronašli navode o ilegalnim partijskim fondovima. U dvanaest banaka Lihtenštajna i Švajcarske Hajder je deponovao oko 45 miliona evra – donacije libijskog vođe revolucije Muamera el Gadafija. Pride, i petnaest miliona dolara – donacije nekadašnjeg iračkog diktatora Sadama Huseina.

Kakve su usluge plaćali Gadafi i Husein? Pretpostavlja se da je reč o ilegalnom izvozu austrijskog oružja na Bliski istok. Pretpostavlja se, takođe da je preko Hajderovog sistema pran novac iračkog diktatora. U najnovijem izveštaju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj OECD navodi se da je četrdesetak firmi iz Austrije, pod plaštom saradnje u programu „Nafta za hranu“, isplatilo Iraku mito od milijardu evra. Deo novca preusmeren je preko Hajderovih računa u nepoznatom pravcu.

Treći aspekt je Hajderovo lobiranje u korist Sadama Huseina, proizilazi iz dokumenta iračkog ministarstva unutrašnjih poslova, koji se pojavio u Beču. U njemu se pominje plaćanje daljih pet miliona dolara i obrazlaže svrha:

– ...Dvojici džentlmena iz Austrije, premijeru pokrajine Koruške dr Jergu Hajderu i njegovom bliskom saradniku Evaldu Štadleru, isplaćeno je za vreme posete Iraku, od 3. do 6. maja 2002. godine, pet miliona dolara za usluge propagiranja iračke politike u Evropi. Hajderu je isplaćeno 1,250.000 dolara, Štadleru 3.750.000 miliona... Mir i milost Alahova neka ih prati!“ (Hajder je honorar u više nastupa opravdao. Poslednji put u junu 2006. godine. Iskoristio je posetu Džordža Buša Austriji da bi mu u medijima prebacio da SAD u Iraku konstantno krše odredbe međunarodnog prava.

Miloš Kazimirović

-----------------------------------------------------------
Korupcija kao nestašluk

Aktuelna austrijska korupcionaška afera nema poznatog pandana. Predstavlja novost utoliko što je reč o sistemu u bukvalnom smislu. Istaknuti političari neometano i organizovano su se bavili finansijskim kriminalom u osetljivo dugom periodu od, bezmalo, dve decenije.

Pojedinačni elementi afere, međutim, bude sećanja na one retke afere ilegalnog stranačkog finansiranja koje su obelodanjene u javnosti.

Jedan od najpoznatijih finansijsko-političkih skandala bila je Lokid-afera. Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka otkrivena je u Nemačkoj, Italiji, Holandiji i Japanu.

Tadašnjem zapadnonemačkom ministru odbrane Francu Jozefu Štrausu pošlo je za rukom da opovrgne optužbe da je na ime provizije za nabavku borbenih aviona dobio 10 miliona dolara. S obzirom na to da je dokazni materijal nestao iz američkih arhiva. Njegove političke kolege u preostale tri zemlje bile su lošije sreće. Italijanski predsednik Đovani Leone podneo je ostavku pod pritiskom javnosti. Holandski princ Bernhard je osumnjičen da je lično prisvojio 1,1 milion dolara od Lokida, pa je bio prinuđen da podnese ostavke na sve funkcije.

U Japanu se u žiži afere obreo tadašnji premijer Kakujej Tanaka. Uprkos dokazima o primanju mita, oko tri miliona dolara, krivični proces nikada nije priveden kraju – okončan je devedesetih godina zbog smrti osumnjičenog. U nemačkoj aferi ilegalnog finansiranja Demohrišćanske stranke, na stubu srama se obrela plejada najistaknutijih političara te partije. Od Volfganga Šojblea i Maksa Štrausa do bivšeg kancelara i počasnog predsednika stranke Helmuta Kola.

U Francuskoj su periodično pokretane istrage protiv predsednika države, od Fransoa Miterana do Žaka Širaka. Ipak, efekat, čak i u onim retkim slučajevima kada bi došlo do osude, nije imao željeno dejstvo. Empiričari su u brojnim istraživanjima ustanovili da popularnost osumnjičenih, ili osuđenih političara nije dovedena u pitanje: korupcionaštvo, bar kada je reč o takozvanim višim, partijskim interesima, smatra se ka„valjerskim deliktom“i nestašlukom.
Poučen senkama prošlosti, aktuelni politički vrh u Austriji razmatra pooštravanje zakonskih odredbi o stranačkom finansiranju i o transparentnosti imetka političara.

Slične korake planira i Brisel. Onde se, međutim, razmatra i mogućnost izricanja zabrane političarima da na„knadno budu nagrađeni za svoj politički rad“. S tim u vezi pominju se bivši nemački kancelar Gerhard Šreder i njegov vicekancelar Joška Fišer. Obojica su, po povlačenju iz aktivne politike, sklopili visoko dotirane, milionske ugovore o savetodavnom posredovanju sa preduzećima koja su profitirala od njihove pređašnje politike.

 M. K.
-----------------------------------------------------------
Zajednički koreni

Libijska administracija neumorno je isticala da je Jerg Hajder unapredio tradicionalno dobre odnose Beča i Tripolija. (Po ugledu na bliskoistočnu politiku legendarnog kancelara Bruna Krajskog, Hajder je negovao veze sa nizom arapskih državnika, pre svega sa libijskim šefom države i sinom Saifom el Islamom.) O kvalitetu tih odnosa svedoče donacije Hajderu, lično, i njegovoj stranci.

Uz jednokratnu uplatu od 45 miliona evra, Hajderu i njegovim političkim sledbenicima dostavljane su u toku predizbornih kampanja nedeljne subvencije: kuriri libijske ambasade u Beču donosili su u stranačku centralu plastične svežnjeve sa po 150.000 do 200.000 dolara.
Kvalitet političkih odnosa bio je samo jedan razlog prijateljstva. Hajderu je, naime, pošlo za rukom da uveri oca Muamera el Gadafija i sina Saifa, u svoje arapsko poreklo: objasnio je, kao svi arijevci, vuče korene iz indijsko-pakistanskog regiona.

Bliže poreklo, rekao je, jeste arapsko: Mo„ji preci su se pre četiri stotine godine godina doselili iz podsaharske regije, preko Andaluzije, u Austriju.“ Hajder je svoje korene tako verodostojno predstavio da je Gadafijev sin Saif o njemu javno govorio kao o „El Hajderu“.

Prilikom jednog banketa u libijskom predstavništvu u Parizu, Saif je pokazao novinarima poklon za Hajdera – luksuzno izdanje Kurana:

„Iskreno želim Hajderu da se što pre povuče u penziju... Rekao je da će tada konačno preći u islam i posvetiti se molitvama Alahu.“

M. K.