Stereotipi o SAD u društvu Srbije

Kada se pomenu SAD često se u Srbiji mogu čuti mahom negativni stereotipi. Na primer, ume se tvrditi kako su SAD naselili evropski zatvorenici i svakojaki ološ koji je iz Evrope bežao pred pravdom i zakonom. Time se potpuno zanemaruje istorijska istina da su u SAD dolazili ponajviše religijski nekonformisti za koje u Evropi nije bilo mesta usled verske netrpeljivosti. Ako su bežali iz Evrope, bežali su od uskogrudosti i nepravde. Docnije u SAD su navirali begunci iz socijalne bede i nemaštine, baš kao i preduzetni i avanturistički duhovi. Razume se, među njima je bilo i kriminalaca, ali u kojem ih to društvu nema, naročito ako se ima u vidu statistička povezanost socijalne bede i kriminala?

Drugi stereotip kazuje kako se Amerikanci loše hrane, iako u stvari u SAD je izuzetno bogata ponuda raznovrsne hrane, zdrave i nezdrave, izuzetno ukusne i one koja to nije. Naravno, kao i svuda, sirotinja se verovatno hrani znatno lošije od viših slojeva.

Prilično je rašireno i mišljenje da se u velikim gradovima, naročito u Njujorku ili Vašingtonu, belac ne može prošetati crnačkim četvrtima a da mu život ne bude ugrožen. U stvari, tako je bilo pre desetak i više godina, ali to više niukolikonije slučaj. Pisac ovih redaka može posvedočiti da se šetao Harlemom u društvu drugarice s kojom je pohađao beogradsku 13. gimnaziju i njenog supruga, takođe belca, te da im dlaka s glave nije nedostajala. Vratio se u središnji deo Menhetna podzemnom železnicom, sasvim sam, i nije imao neprijatnih iskustava. Doista, kriminal je u velikim američkim gradovima drastično opao između 1995. i 2005, a od tada je u blagom porastu, ali su, sve u svemu, Njujork i Vašington znatno sigurnija mesta za život no Beograd. U najmanju ruku, tamo se novinari ne ubijaju i ne napadaju, već se čovek oseća sasvim slobodnim i bezbednim. Nažalost, Harlem nije onako lep kao ostatak Menhetna, već se na njemu očituje društvena nepravda, slabiji imovinski status crnačkog stanovništva, kao i slabija urbana kultura koja se ogleda u bacanju otpadaka na ulicu ili u ostavljanju dušeka u parkovima.

Međutim, osnovna činjenica koju Evropljanin treba da ima u vidu kada govori o SAD vezana je za ogromnu raznovrsnost američkog društva. Jednostavno, ovo ogromno društvo toliko je raznorodno da je svako uopštavanje najverovatnije pogrešno. Kako se, na primer, na isti način može govoriti o građanima Njujorka i građanima Harisburga, glavnog grada Pensilvanije? Zaista, Njujork je grad nad gradovima, prestonica sveta, remek-delo američke civilizacije kojim je ona prevazišla sopstvena ograničenja i podarila čovečanstvu najlepši poklon. Ovaj kosmopolis prima raširenih ruku svakog posetioca, „gost” može bolje govoriti engleski od „domaćina”, pa se i pisac ovih redaka susrećući pripadnike svih „rasa” i njihovih mešavina osetio dobrodošlim i domaćim već posle par desetina minuta provedenih na ulicama Menhetna. Estetika kontrasta krasi Njujork koji se s pravom diči neboderima čija visina i modernistička lepota oduzima dah, jer posetilac ostaje njima naročito zadivljen upravo iz prelepe prirode Centralnog parka smeštenog u Gornjem Menhetnu. Naravno, kulturna ponuda je bez premca, pa čovek može naći što mu duša ište od brodvejskih predstava, preko koncerata najboljih džez muzičara na svetu, do sjajnih barova u kojima nastupaju vrhunski muzičari kojima nijedna vrsta muzike nije strana. Razumljivo, u ovako zanimljivom gradu mora živeti veliki broj obrazovanih i mislećih ljudi. Njujork savršeno odgovara potrebama intelektualca.

Međutim, ako posetilac ode do Harisburga, samo nekoliko sati vožnje udaljenog od Njujorka, neće ni približno biti tako ushićen. U učmaloj varošici crkava različitih verskih zajednica ima tek nešto manje od kuća. Ako čovek naruči vino u restoranu, lako mu se može desiti da mu konobar kaže kako je zakon u Pensilvaniji zabranio točenje alkohola u restoranima. Zamenik gradonačelnika će objasniti da se država mora starati o javnom zdravlju, pa je restoranima propisala ograničen broj dozvola za točenje alkohola, dok će istovremeno na pitanje ko je odgovoran za veliki broj beskućnika, tvrditi da „mi, Amerikanci, verujemo kako je svaki pojedinac odgovoran za sebe”. Uobičajeno licemerje političara začinjeno ideološkom zatucanošću čini palanku još represivnijom i depresivnijom.

O Bostonu i Vašingtonu, sjajnim knjižarama i bibliotekama, odličnim profesorima, ljubaznim i gostoljubivim domaćinima, možda, nekom drugom prilikom… Naravoučenije: stereotipi o SAD su u najboljem slučaju tek delimično tačni, a u najgorem potpuno pogrešni; radi se o dinamičnoj, složenoj, protivrečnoj, moćnoj, i nadasve raznovrsnoj civilizaciji.