Prevaspitavanje političara

U metodologiji društvenih istraživanja koristi se, pored ostalih, „metoda modelovanja”, koja može biti veoma korisna u definisanju idealnog modela umerenog političara, kao i prednosti i ograničenja sa kojima se Srbija danas suočava u stvaranju i afirmaciji ovakvog tipa političara. Ovom prilikom razmotriće se dve ključne komponente ovog idealnog modela umerenog političara – pripadnost društvenoj eliti i etičnost, koje su po svojoj prirodi komplementarne.

Pre svega, umerenost ne označava samo umeren, racionalan pristup politici, političkim procesima i traženju rešenja sa kojima se društvo suočava. Umerenost je prvenstveno složena, temeljna moralna osobina, koja u sebe uključuje niz komponenti, kao što su – skromnost, staloženost, sistematičnost, objektivan odnos prema sopstvenim osobinama i mogućnostima, odgovornost prema sebi i onima koji nas okružuju. Umerenost takođe podrazumeva jednu osobinu – koju bih definisao kao hrabrost koja se podrazumeva, koja je sastavni deo ličnosti, stalno prisutna u nama, ne na rečima, već u situacijama kada je potrebno pokazati hrabrost – pred samim sobom i pred drugima. Zar od prvih dana ne učimo našu decu da budu skromni, umereni u jelu i piću, u raspolaganju novcem i drugim materijalnim dobrima. Stanje na našoj političkoj sceni daje nam argumente za tvrdnju da taj deo vaspitnog procesa kod većine naših političara nije dao ni minimalne rezultate.

Isto tako, umerenost se jedino može zasnivati na argumentima, na činjenicama, a to znači na obrazovanosti i kompetentnosti onih koji definišu i realizuju političku strategiju jednog društva. Umerenost se, drugim rečima, može definisati kao objektivno, sistematsko traganje i argumentovan izbor najcelishodnijeg rešenja nekog problema sa kojim se društvo suočava. Pomenuti aspekt umerenosti podrazumeva kao preduslov da u društvu postoji časna i ravnopravna utakmica ljudskih sposobnosti i znanja, u kojoj pobeđuju najbolji, a ne podobni i poslušni. To je u otvorenom sukobu sa aktuelnom praksom postavljanja ljudi na stručna radna mesta na osnovu partijske pripadnosti, pri čemu se vitalne društvene institucije i upravljanje njima tretiraju kao partijski plen.

Politika koja se vodi, njeni rezultati, koji se pre svega mere kvalitetom života običnih ljudi, najrealniji je pokazatelj društvene moći umerenih političara i politike, shvaćene u njenom najširem razvojnom, demokratskom, etičkom i ljudskom smislu. Kao polaznu osnovu za ovu ocenu, imajući u vidu civilizacijske tekovine savremenog doba, uzimam Aristotelovo shvatanje države: „Svaka zajednica služi nekom dobru, a država služi najvećem dobru”. Država Srbija u izvesnoj meri ispunjava ova visoki moralni zahtev – ona služi najvećem dobru privilegovane manjine.

Megatrend univerzitet, Beograd