Putevi iznenađenja

Predubeđenje je najbrži put ka iznenađenju: dok sam za „Politiku” svojevremeno pisao iz Amerike, često sam se čudio, uz ostalo, neravninama na kolovozima i Vašingtona i Njujorka, jer sam zamišljao da je bar „nacija na četiri točka” prevazišla neugodna truckanja. Neočekivani su mi bili i nenajavljeni nestanci struje u elitnim naseljima, zemlje iz koje su pronalasci osvetlili svet.

Ovih dana odande stižu izveštaji da takve neprikladnosti nisu samo izuzeci već i deo neželjenog pravila po kome su sada prilično zapuštena dobra kojima se Amerika uzdizala.

„Put kojim Amerika sada ide neosvetljen je, džombast i ne vodi nikuda”, upravo je upozorio tamošnji nobelovac Pol Krugman. Pribegao je preterivanju da bi ukazao na alarmantna pomanjkanja u delu sistema namenjenom zadovoljavanju opštih potreba.

Kriza je, navodi se takođe u „Njujork tajmsu”, izazvala drastične rezove, pa i, donedavno nezamisliva, odricanja. Istorijsko dostignuće – asfaltirani drum – propada u nizu provincijskih područja, tako da se na mnogom mestima njegova nekad glatka, a vremenom izlokana, površina, pokriva makadamom, tucanikom, šljunkom. Samo u Mičigenu, precizira list, 38 od 83 okruga je primenilo, bar u nekoliko slučajeva, takve „rokade”, zbog čega je Univerzitet Perdju sazvao savetovanje pod ironičnim nazivom „Povratak u kameno doba”.

U Koloradu Springsu su napori za smanjivanje budžetskog deficita doveli do „pomračenja” jer je ugašena trećina uličnih svetiljki, dok se čak i stanari dve elegantne višespratnice u prestoničnom predgrađu Betezdi žale na „prečeste prekide u snabdevanju električnom energijom”. U poslednjih dvadesetak godina broj masovnih nestanaka struje, ne računajući one izazvane vremenskim nepogodama, povećao se za 124 odsto, javio je Si-En-En.

„Čudima” se pridružilo i predgrađe Atlante Klejton, gde je ukinut kompletan javni prevoz autobusima. Ne zaostaju ni Havaji koji su se u štednju upustili tako što su školsku godinu skratili za 17 dana (petkom)…

Ovakve muke ne mogu, naravno, da se porede s patnjama postradalih u sadašnjim poplavama, klizištima i požarima na ogromnim prostranstvima Azije i Evrope, kao i katastrofalnim naftnim zagađivanjem priobalja SAD. Ali, zajedno s njima pokazuju da mase ljudi i u zemljama koje važe za globalne ili regionalne sile još nisu dovoljno zaštićene ni od klimatskih ni od ekonomskih i tehnoloških lomova. I da im je svakodnevica ispunjena vanrednim trpljenjima, usred istrajno pojačavanih mera za, unutrašnju i spoljnu, bezbednost država (paradoks uočen i pre pet godina kad se ispostavilo da Vašington može da vodi ratove u Avganistanu i Iraku, ali ne i da blagovremeno pomogne postradalima od uragana u Nju Orleansu).

Problem bi mogao da se svede, kao i obično, na kretanje novca, pogotovu poreskog. Krugman smatra, naime, da je lom u infrastrukturi Amerike posledica tridesetogodišnjeg kursa koji je smanjivao moći države, kojoj je prebacivan višak birokratičnosti i manjak efikasnosti u poređenju s nesputanim delovanjem tržišta. Tamošnja politička elita je, nastavlja, pokazala da će radije pristati na urušavanje stubova sistema nego na povećanje dažbina najbogatijim (dva odsto) sunarodnicima.

Tako se stiglo, po njemu, do krize u kojoj su zadovoljeni interesi samo vrlo imućnih dok su zanemarene osnovne potrebe ostalih, kao što su redovna opskrba strujom, dobri putevi i solidno obrazovanje, koje bi trebalo da se podmire iz državnog budžeta. Podsećajući da su školovanost i razvijena infrastruktura od suštinske nacionalne važnosti, on izriče i još jedno upozorenje – da u tom pogledu napreduju „rastuće ekonomije” dok „Amerika nazaduje”.

Niko ne spori, međutim, da je Amerika i danas najmoćnija, da je više puta uspela da se izvuče iz kriza kojima drugi nisu odoleli da održava primat u tehnološkim izumima. Ali, britanski istoričar Timoti Garton Eš je nedavno u „Gardijanu” zapisao i da kad god dođe u Ameriku primećuje da su „sve više zapušteni i zastareli aerodromi, putevi, javni prostori”, pa da se „možda” liderstvo u modernim ostvarenjima „posle dugog obitavanja na Zapadu vraća u Aziju”.

U pomenutoj perspektivnoj Aziji je, pak, još više izazova. Delimično ih izražavaju eksperimenti kakve još niko nije izveo, a delom odražavaju iskušenja nalik onima kroz koja je Zapad već prošao.

M. Pantelić