Okruženi atomima

Zbog otežane energetske situacije u svetu i predviđanja da u narednim dekadama neće biti dovoljno energenata da podmire potrebe čovečanstva, mišljenja sam da je ukidanje moratorijuma kojim se zabranjuje izgradnja nuklearne elektrane u Srbiji prva mera koju bi naša vlada trebalo da učini bez obzira na kasniju odluku hoće li ili neće graditi nuklearku. Poznato je da su bivše republike Slovenija i Hrvatska vrlo elegantno rešile problem moratorijuma jer su se odavno opredelile za nuklearni program. Moratorijum koji je donesen 1989. kao posledica Černobilja, imao je veoma teške posledice na razvoj nuklearnih nauka u Srbiji, tako da se već dvadesetak godina na našim fakultetima ne odvijaju predavanja iz nuklearnih tehnologija i ostajemo siromašni za mlade stručnjake iz te oblasti. Ostao je veoma mali broj nas koji o nuklearnim tehnologijama nešto zna i može da pomogne. Odmah treba reći da nije samo gradnja nuklearnih elektrana tema ovih predavanja već je tu i oblast zaštite od zračenja koja je neophodna kao mera u odnosu na eventualne akcidente koje bi se desili u našem okruženju a treba znati da na 500 km od naše granice postoji 19 aktivnih nuklearnih elektrana.

Poznato je da se u svetu gradi ili je već naručeno oko 40 novih nuklearnih elektrana i da je nuklearno energetski program u ekspanziji.

Trenutno, energija iz 438 nuklearnih elektrana učestvuje u svetskoj proizvodnji električne energije sa 17 odsto. Evropska unija planira da iz svojih kapaciteta proizvede 30 odsto potrebne energije, a najbolji primer je Francuska, koja iz svojih 55 nuklearnih elektrana dobija čak 80 odsto električne struje. Ako dodamo da Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Rumunija , Bugarska, (intenzivno se na tome radi i u Sloveniji i Hrvatskoj) a koje se nalaze u našem okruženju, ili su sa nama povezane vodenim tokovima, imaju značajne i podižu nove kapacitete u nuklearnim elektranama, možemo zaključiti koji program treba da izabere Srbija ili bar da razmišlja o njemu.

Mislim da je izvanredna ideja ulaska Srbije u nuklearni program kroz simbolično učešće u gradnji bugarske nuklearke, kojim bi obezbedili izvestan procenat električne struje u narednih nekoliko godina. Uostalom, uveliko se govori o gradnji nuklearki u Albaniji sredstvima Italije što će obema zemljama doneti višestruku korist. Dakle, ta ideja nije nova.

Još jednu stvar treba raščistiti zbog „pogleda javnosti” a to je pitanje radioaktivnog otpada koji se stvara prilikom rada nuklearne elektrane. Kao stručnjak koji se problemima tehnologije obrade i njegovog odlaganja, intenzivno bavi preko 30 godina, odgovorno tvrdim da se stvoreni radioaktivni otpad može bezbedno i trajno odložiti na posebnoj lokaciji kako to rade sve zemlje koje imaju nuklearni program. Ova tehnologija je odavno poznata u svetu i eksperimentalno potvrđena i kod nas u Institutu Vinča, tako da jednom za svagda treba isključiti problem „rao” materijala kao opravdanje za stopiranje nuklearno-energetskog programa u Srbiji.

Na kraju mog zaključka o podršci nuklearno-energetskog pravca Srbije, moram da navedem i poznatu činjenicu da su nuklearke svojim radom bile uzrok mnogo manjeg broja žrtava nego drugi izvori energije. Podsetimo se samo na strašne katastrofe rušenja hidroelektrana u Indiji (1979), Brazilu (1960) i Italiji (1963), kada je trenutno nastradalo, ukupno u sve tri hidroelektrane, preko 20.000 ljudi. Poređenja radi, nuklearka snage 1.000 megavata potroši godišnje 50 tona urana kao goriva i proizvede oko 500 kubnih metara „rao”, dok Termoelektrana iste snage potroši 2,5 miliona tona uglja (koji se može i pametnije iskoristiti, a ne sagoreti) i proizvede osam miliona tona ugljen-dioksida, 40.000 tona sumpor-dioksida, 6.000 tona prašine i 400.000 tona letećeg pepela. A sve to pada na ogromne plodne površine oko termoelektrana.

Sve ove činjenice idu i te kako u prilog podršci najnovijim informacijama o angažovanju Srbije u participaciji gradnje nuklearke u Bugarskoj.

Naučni savetniki bivši generalni direktor Instituta „Vinča”