Stigmatizacija i zločin

Na prvi pogled izgleda da postoji opšti konsenzus u pogledu potrebe za destigmatizacijom psihijatrijskih pacijenata, u okviru popularne borbe za prava posebnih društvenih grupa. Stigma je reč koja u ovom kontekstu znači loš znak, negativno vrednosno obeležje, nešto što vrši izdvajanje i ugrožavanje dostojanstva i prava onih stigmatizovanih, u ovom slučaju osoba sa psihijatrijskim problemima.

Koliko je ovaj proces stigmatizacije nekad neprimetan pokazuje uobičajena presuda, navodna vrhunska sigurnost u definiciji, tačka na „i” za određenje nekoga ko pije: „on je lečeni alkoholičar”; kao da je bolje biti nelečeni alkoholičar. Naravno, stvar je u nečem drugom: činjenica da je neko lečen, odnosno overen, stigmatizovan kao psihijatrijski pacijent, trebalo bi da bude uverljiviji dokaz postojanja problema od samog pijenja.

Povremeno se, kao u talasima, javljaju na ovu temu lekari, posebno psihijatri, medicinski zvaničnici, političari, pripadnici nevladinih organizacija, slučajni prolaznici, sami pacijenti, i oni drugi, svi naravno potpomognuti medijskom pažnjom. U stavovima svih navedenih i nenavedenih govornika postoji toliki stepen slaganja u tome da je stigmatizacija nedozvoljena, da to izaziva sumnju: protiv koga se onda borba za destigmatizaciju vodi, ako se svi slažu da su psihijatrijski pacijenti ravnopravni, neki od nas, sa istim potrebama i pravima kao i svi drugi, da se ne smeju etiketirati, izopštavati, prisiljavati na lečenje, kontrolisati, uskraćivati u potrebama, okrivljavati, proganjati, prozivati, ponižavati, vređati u skladu sa dijagnozom, diskriminisati, itd. Zajednički imenitelj ovih zahteva jeste odustajanje od dodatne društvene kontrole nad psihijatrijskim bolesnikom.

Navedena idilična slika opštih proklamacija nestaje kada stvari krenu naopako, u nekom posebnom slučaju, i pokazuje se koliko stigmatizacija može da bude skrivena i posredna, a ne samo očigledna i gruba. Često se dešava da strah i odbojnost prema duševno poremećenima ispliva nenamerno, kada se ljudi suoče sa svojom psihološkom potrebom da zločin objasne psihijatrijskim poremećajem, po principu „zna se” ko je (koja društvena grupa) kriv (za krađu u autobusu) iz filma „Ko to tamo peva”.

U poslednje vreme bili smo, nažalost kao i često ranije, svedoci užasnih zločina, silovanja i ubistva devojčice, ubistva mladića od strane vršnjaka, nasilja u porodici... Tanka koprena tolerancije prema duševnom poremećaju odmah spada, i stvar se neposredno psihijatrizuje, odnosno zločin se objašnjava duševnom bolešću. Intervjuišu se komšije zločinca, koji se odjednom, po principu naknadne pameti, prisećaju da se on odavno čudno ponašao, a objašnjenje za zločin pronalaze u tome da je nekada ranije kraće psihijatrijski lečen i čude se kako to da nije bio pod efikasnijim „nadzorom” stručnjaka, naravno psihijatara.

Sve i da se radi o psihijatrijskom problemu, retko se postavlja pitanje kako je moguće sprovesti ovaj pojačani nadzor, ko je imao pravo da to radi i na koji način, ukoliko se istovremeno prihvate proklamacije o pravima psihijatrijskih pacijenata. I oni koji uopšteno zastupaju liberalne stavove o duševnom poremećaju, odjednom u konkretnom slučaju, suočeni sa sopstvenim strahovima, odustaju od toga, i zahtevaju dodatnu kontrolu psihijatara. Postoji i ublažena verzija ovog zahteva, koja ide na potrebu predviđanja kriminalnog i nasilnog ponašanja: psihijatrima se pripisuje nedovoljan nivo stručnosti ukoliko ne mogu da daju takvu prognozu, zaboravljajući da to nije uvek moguće ni u naukama od kojih bi se očekivala mnogo veća egzaktnost, na primer, o pitanju kakvo će vreme biti sutra. Stigmatizacija psihijatrijskih pacijenata na taj način neretko vodi stigmatizaciji psihijatara.

Ne postoje nikakvi dokazi da psihijatrijski pacijenti u celini češće čine kriminalna dela, da su više skloni zločinu i nasilju. Verovatno je upravo obrnuto, ukoliko se pacijentima smatraju oni koji se dobrovoljno javljaju psihijatru; ukoliko ne, kako prevazići ograničenje da je prisilno lečenje moguće samo pod uslovom da neko neposredno, aktuelno, ugrožava sebe ili drugoga?

Svakako da postoje nedela čiji počinilac sigurno nije normalan, u širem smislu te reči, a koji u psihijatriji obuhvata i kategoriju poremećaja ličnosti. Porodica, komšije i meštani koji su svedoci upadljivog i nasilnog ponašanja ne bi trebalo da skidaju svoju odgovornost prebacujući je na duševni poremećaj. Društvena samozaštita je legitimna, i ne treba da bude svedena na profesionalizovanu službu.

Morala bi se izbeći zamena teza i hipokrizija, koja proizlazi iz međusobno suprotstavljenih poruka koje društvo šalje na istu temu: s jedne strane, sa ugodne distance opštih stavova, zastupanje modernih stavova o destigmatizaciji; sa druge, zahtevi za povećanom kontrolom psihijatrijskog pacijenta. U najmanju ruku, trebalo bi izbeći iščuđavanje, u neobaveznim medijskim razgovorima, nad tim kako ova prirodna suprotnost već do sada nije na „jednostavan” način rešena.

Neuropsihijatar