Alah i Marks

ZA VREME ŠAHOVOG REŽIMA IRAN SU NAZIVALI 51. američkom državom. Teheran je sprovodio stopostotnu proameričku politiku, u zemlji su bile američke vojne baze sa desetinama hiljada američkih vojnika. Mladi Iranci, devojke i mladići školovali su se u SAD i po zapadnoj Evropi, a Amerika je za njih bila simbol kome treba težiti. Onda je Vašington zaključio da šaha Rezu Pahlavija treba "pustiti niz vodu" i posle 11. februara 1979. godine, kada je on i svrgnut, ženama je zabranjeno da voze automobile, muškarcima da igraju bilijar, karte, pa čak i šah, a jednima i drugima da se zagrle na javnom mestu. Istina, kasnije su sve te zabrane ukinute i došlo je do svojevrsne revolucije islamske, ali konzervativci i dalje kontrolišu pravosudni sistem, masovne medije, privredu, policiju i oružane snage. Ipak, više od 25 godina, kada neko spomene Iran, mnogi zamišljaju milione muslimana koji se stalno mole Alahu, ugnjetavaju žene i teže islamizaciji celog sveta. Islam je oduvek bio tuđ za zapadni svet koji nikako da shvati da se posledice svih eventualnih događaja u Iranu automatski osećaju i izvan granica te zemlje, od Maroka do Indonezije i Nigerije. Posle 1979. godine, podstaknute egalitarizmom, antisemitizmom i antiamerikanizmom, univerzalne ideje iranskog islama preplavile su čitav muslimanski svet, a u mnogim islamskim zemljama Teheran je pokušao da formira mrežu svojih sledbenika kako bi na vlast došli islamisti. Iran je želeo da postane lider modernog, političko-militantnog islama nasuprot saudijskom tradicionalizmu.

Nije u tome uspeo i okrenuo se ka ostvarenju dva nova projekta: Hezbolahu i atomskoj bombi. Što se tiče iranske atomske bombe njeni protivnici i dalje imaju izvesno vreme na raspolaganju, jer ona još nije napravljena. Sada, kada je Teheran odbio da zaustavi onaj deo nuklearnog programa koji se može i vojno iskoristiti, SAD teško da situaciju mogu da ostave bez kontrole. Vojna opcija, dakle, ostaje kao krajnje sredstvo. U međuvremenu će se isprobati svi drugi načini: ekonomska i politička izolacija, ekonomske sankcije, kao i izgradnja alternativnog naftovoda koji bi zaobišao trenutne puteve isporuke nafte iz Zaliva. No, ako SAD razmatraju vojne mere, o tome razmišljaju i ajatolasi u Teheranu. Oni imaju veliki uticaj na zbivanja u Iraku i prisan kontakt sa Hezbolahom, imaju i dugu granicu s Avganistanom i druge po veličini rezerve nafte u svetu. Dosta širok spektar sredstava odmazde. Atomsku bombu čak i ne moraju da proizvedu, mogu da uživaju u blagodetima ugleda nuklearne sile i ako poseduju virtuelnu bombu koja se sastoji samo od retorike i drskosti. Nešto poput Severne Koreje.

IZRAEL JE MOŽDA SVE TO MOGAO DA REŠI NA SVOJ NAČIN, ali mu se u međuvremenu dogodio Hezbolah. Sukob u Libanu nije počeo samo zbog otmice dva izraelska vojnika. Naime, nekoliko dana pre toga, Hezbolah je sa libanske teritorije pogodio dva izraelska borbena vozila ubivši osam izraelskih vojnika, a mesecima pre toga sporadično lansirao rakete po severnom Izraelu. I sada, posle svega, vođa Hezbolaha hladno izjavljuje na televiziji "da ne bi ni pokrenuo akcije protiv Izraela da je znao u šta će se sve to pretvoriti". Sjajan vođa, sjajna moć procene. Ili je to kajanje posle svega? Možda i izvinjenje libanskoj vladi što je godinama tolerisala sve što je Hezbolah radio na jugu zemlje, da bi se sada posle svega setila da može da pošalje 10.000 svojih vojnika da bi na tom području zavladao red i mir?

Pouka je da na Bliskom istoku ništa ne ispada onako kako je prvobitno bilo zamišljeno. Iz tog razloga neće doći do sudara civilizacija, islamski svet je suviše komplikovan i rasut po terenu, sa previše unutrašnjih sukoba. Hezbolah je u Libanu vojnički ozbiljno uzdrman, naravno nije i potpuno poražen, ali posle svega što se dogodilo teško da će biti u poziciji da opet masovno lansira svoje rakete. Verovatno će preći na mrežni sistem borbe koji se sastoji od rasutih organizacija, malih grupa i pojedinaca koji komuniciraju i koordiniraju često bez centralne komande. Jer, vođa Hezbolaha nikako da izađe iz svog bunkera. Doduše, on dole može duže da ostane nego izraelski avioni gore, u vazduhu. I sa dodatnim snabdevanjem goriva...

"VAŠINGTON POST" PIŠE O AMERIČKOJ BORBI PROTIV "ISLAMSKOG FAŠIZMA" u svetu u kojem vlada haos. Bliski istok je uvek bio preduslov za "paks amerikanu", posebno kada se ima u vidu Daleki istok. Tome je teško prigovoriti bilo šta ako se uz pomoć političkog i ekonomskog pritiska stvori imperijalna demokratija. Mentalitet krstaša, oskudnost aktivnih heroja i gorućih pitanja. Novi "crveni" režimi u Latinskoj Americi i mučni, jutarnji, mamurluk konzervativaca u Vašingtonu. Potrebni su novi neprijatelji i novi problemi?

Nema više komunizma, no dobar je i "islamski fašizam". Ni Marks ni Alah u liberalnoj mondijalizaciji, koja traži potčinjavanje Liliputanaca svih zemalja sveta hegemoniji SAD. San o jednoj svetskoj federalnoj republici? Ideja koja ubrzano regrutuje nove manijake antiamerikanizma, te nove religije...