Kukanje se ne isplati

Ni Miroslav Bogićević, vlasnik koncerna „Farmakom MB”, u okviru koga posluje Šabačka mlekara, ovih dana ne pije mleko za doručak. Ne zato što ga nema, već zato što ga ne voli. „Ne pijem ga ja, ali moji unuci su jutros pili”, kaže na početku razgovora za „Politiku” ovaj prerađivač mleka.

Odakle Vašim unucima mleko ako ga cela Srbija nema?

U Šapcu ga ima. Vidim da je u Beogradu nestašica, ali ja nemam problem s mojim snabdevačima. To znači da dobijam mleko u uobičajenim količinama.

Kako onda najveći prerađivač mleka ima problem sa snabdevačima?

Ovo je period u godini kada inače ima manje mleka, ali nikada nije bilo nestašica sirovine u ovo doba.

Ali, ako je svakog leta tako u ovo vreme, onda za prerađivače sezonski faktor ne bi trebalo da bude iznenađenje?

Proizvodnja je bila manja, ali je bilo dovoljno sirovine. Nije bilo nestašica. Stvarno ne znam šta se dešava drugima. Imamo dovoljne količine mleka, distribuiramo ih redovno našim kupcima, nemamo nikakvih problema.

Primarni proizvođači su, ipak, nezadovoljni otkupnom cenom mleka?

Mi smo još u aprilu povećali otkupne cene mleka, a da naši proizvođači to nisu ni tražili. Svake godine investiramo milione i milione evra u asortiman, kvalitet proizvodnje, kvalitet života naših radnika. Shvatili smo i to da uzalud mi investiramo ako naši proizvođači mleka ne mogu da ulažu. U maloprodaji još nismo dizali cene, ali ćemo verovatno morati, ako usledi pritisak na dodatno povećanje otkupne cene mleka. Odnekud moramo da stvorimo te pare. U makazama smo između proizvođača i trgovinskih lanaca jer naš interes je da proizvođačima damo što više cene kako bi investirali, a trgovcima što manje da bismo mogli robu da prodamo.

Imate i jakog konkurenta?

Imamo, ali nemamo ni gram mleka na lageru u magacinima. Od 2004. godine, otkako sam preuzeo mlekaru nikada nismo imali pune magacine.

Ako je Komisija za zaštitu konkurencije dva puta utvrdila da „Salford” zloupotrebljava dominantan položaj, da li ste Vi, kao konkurent, na svojoj koži, nekad osetili da ste ugroženi?

Nemamo nikakvih dodirnih tačaka s njima. Mi imamo naše proizvođače mleka…

„Salford” kaže da su državne subvencije male, pojedini individualni proizvođači kažu „šta njih briga da li nama država daje ili ne daje novac”. Da li je Vas kao prerađivača mleka to briga?

Naravno da me je briga. U interesu mi je da moji proizvođači dobiju što više. I ja njima ne bih smanjivao cenu mleka zato što će od države dobiti neke pare. Ali u ovom trenutku mi treba da gledamo šta je realno. Država te pare sada nema.

Znači, Vi ne tražiše da subvencija bude veća od dinar i po, poput „Salforda”?

Ubeđen sam da bi država dala te pare kad bi mogla. Pokušavamo da nezavisno od toga rešavamo probleme koje imaju naši proizvođači mleka. Nudimo im pesticide, opremu, stočnu hranu poljoprivrednu mašinu po proizvođačkim cenama. Ne ugrađujemo se u cenu.

Vidim da ste rešeni da komentar o aktuelnom sukobu zadržite za sebe izbegavajući odgovor na pitanje ko je kriv za nestašicu.

Ne znam, jeste u Srbiji došlo do smanjenja stočnog fonda i to je šteta. Pitate me ko je kriv. Ne mislim da su proizvođači mleka krivci. Znam da seljaci muku muče i da moraju mnogo da finansiraju svoju proizvodnju. Svi moraju da posluju s profitom. Kako mogu primarni proizvođači da rade ako su na nuli. Nemoguće je.

Ako izbegavate komentarisanje sukoba, možete li da predložite rešenje?

Ne može se ta situacija preko noći rešiti, ali jedna od mogućnosti je povećanje otkupne cene mleka. Jer, svaki proizvođač ima svoju muku. Evo, ja sam sinoć razgovarao s trojicom i njihovi problemi su različiti. Jednom je trebalo para da završi štalu, drugome za stočnu hranu, trećem za mehanizaciju. I mi to rešavamo. Oni me zovu na mobilni, broj telefona nisam menjao 10 godina, s velikim brojem proizvođača sam u kontaktu.

Hoćete li profitirati iz aktuelnog sukoba? Može li Vama da bude dobro ako je konkurentima loše?

Ne znam kako bih mogao da profitiram, jedino što bih možda dobio neku veću količinu mleka od novih primarnih proizvođača. Što se tiče prodaje robe, ne može bolje jer sve što proizvedemo prodamo.

Rekli ste da svako ima svoju muku, a privredničkih muka smo se naslušali otkako je kriza počela. Kako Vi spavate, na primer?

Sve bolje i bolje spavam. Problem s nesanicom nemam. Za prvih šest meseci dostigao sam prihod kao za celu prošlu godinu. Sve fabrike u sistemu mi rade sa 100 odsto kapaciteta. Naravno, i ja sam mnogo investirao i poslednje dve godine jesu bile strašne. Neke investicije smo započeli pa nas je preseklo to što nismo imali podršku banaka. A niko u svetu ne može bez toga da radi. Uspeli smo nekako da prebrodimo taj problem štedeći na svemu, osim na radnicima. Zato mirno spavam. Koncern je napravljen tako da koristimo domaće sirovine i domaću pamet uz najviše faze prerade.

Ne kolje Vas vraćanje dugova jer su krediti koje ste pozajmili u evrima?

Kad sve saberem i oduzmem, za mene je bolje da evro bude jači. Tu je priča vrlo prosta. Ali, naravno, svestan sam da srpskoj privredi generalno to ne odgovara jer ne izvozimo toliko. Da ne budem pogrešno shvaćen, ne zagovaram visok kurs evra, samo iznosim moje iskustvo. Jer ne može meni da bude dobro ako je svima loše. Iskreno, nisam se ni bunio kada je evro bio nizak. I tada sam proizvodio, gledao da premostim problem.

Oči države su uprte u Vas, kao velikog izvoznika, jer se svi slažu da je Srbiji potreban novi model rasta, po principu „izvezi ili umri”. Mora li država da dune vetar u Vaša jedra ili možete to i sami?

Ako nema ko da nam dune vetar u jedra onda moramo sami. Nemamo izbora. Naši akumulatori iz Fabrike akumulatora „Sombor” su sada najprodavaniji brend na ruskom tržištu, a to smo uspeli rudarskim radom. Ovih dana isporučujemo i ogromne količine mleka na rusko tržište.

Zašto srpskim privrednicima tako traljavo ide na ruskom tržištu, uprkos Sporazumu o slobodnoj trgovini potpisanom pre više od 10 godina?

Mislim da nam treba malo više hrabrosti i više energije. Svaki dan je najmanje 15 mojih zaposlenih u inostranstvu. To je veliki napor. Naravno, kad god nam treba pomoć, mi tražimo. U nekoliko navrata nam je Ministarstvo spoljnih poslova pomoglo. Naš ambasador u Turskoj je jednom prilikom putovao čak šest sati kolima, ništa osim sendviča nije pojeo tog dana, da bi nama pomogao. Brzo rešavamo probleme, počevši od toga da naši partneri dobiju vize, do informacija i kontakata s partnerima koje dobijamo u ambasadama. Nismo sedeli i čekali da nam ministarstvo to ponudi, sami smo tražili pomoć. Isto tako, imamo izvanrednu pomoć predstavnika Privredne komore u Rusiji. Verujete mi, od nula do 24 časa od tog čoveka ja dobijem po 20 poruka u toku dana. Svi su nas u državi saslušali, gde god da smo se obratili.

Gde greše oni privrednici koji kažu da ih niko ne sluša?

Mislim da je najbolje pomoć tražiti direktno. Naravno, od novinara ništa ne treba kriti, ali nije dobro stalno kukati preko medija. Jer, ako treba da se nađem s ministrom glupo je da ga prozivam preko novina. Treba da koristimo ministre i sve državne organe, ali moramo da imamo ideju. Ne vidim razlog zašto ako imam neki problem ne bih s ministrom o tome razgovarao.

I onda će neko da vas prozove za spregu krupnih kapitalista i vlasti?

E, dokle god tako budemo razmišljali neće nam biti dobro. U Americi, ako ministar i privrednik sednu da ručaju to je i jednom i drugom plus. A ovde to dobije pogrešnu konotaciju. Zašto ja ne bih seo s nekim ministrom na ručak, ako nemamo vremena, sešćemo da jedemo i da pričamo. I šta je tu problem? Zakulisne radnje se ne rade javno.

A da je Srbija sada Vaša firma da li mislite, kao Mlađan Dinkić, da je podsticanje potrošnje recept za izlazak iz krize ili je možda bolje dodatno stezanje kaiša, kao što misle drugi ministri u vladi?

Znam samo da bez proizvodnje nema ništa. Pare moraju da se ulože u infrastrukturu, ali šta ćemo voziti preko mostova, pruga i putevima ako ne proizvodimo? Negde treba pospešiti proizvodnju, negde treba i štedeti.

Ministarka finansija kaže da nema mnogo prostora za uštedu i da država jedino previše novca troši na subvencije, a to je ono na čemu insistirate?

Para ima. Pogledajte samo prihode javnih preduzeća.

Ali tih 6,5 milijardi ode sad na isplatu bonusa zaposlenimai penzionerima. Znači, ni tih para nema?

Tvrdim da, recimo, EPS ima od 50 do 100 miliona evra na nekom računu.

Hoćete da vam EPS pozajmi pare koje ćete da vraćate uz kamatu?

Ne meni, nego bankama. Tvrdim da ako neko javno preduzeće da pare u banku, da treba da ih oroči s kamatom od šest, sedam, a ne 20 odsto. I da se iskontroliše da taj novac u privredu ne može da ide skuplje nego s kamatom od devet odsto. Te pare će da se oplode i da se vrate. Nije to komplikovano kao što ljudi misle.

Jeste li krizi rekli do viđenja?

Samim tim što sam u prvih šest meseci dostigao prošlogodišnji prihod, ja sam krizu ispratio. Izvesno je da ću do kraja godine duplirati prihod.

Anica Nikolić