Traganje za svetlom

U zgradi starog, napuštenog zatvora u Kotoru izvedena  je poslednja, četvrta premijera međunarodnog festivala „Kotor art“, ambijentalna predstava „Njegoš, vatre“, autorski projekat Radmile Vojvodić i Paola Mađelija, po motivima „Luča Mikrokozma“ Petra II Petrovića Njegoša (koprodukcija Kraljevskog pozorišta Zetski dom i festivala „Kotor art“). Njegošev filozofski i teološki spev o stvaranju sveta, ljudskim iskušenjima i grešnosti, upornoj borbi između dobra i zla, kao i razarajućoj potrebi za pronalaženjem viših značenja u (prividnoj) banalnosti svakodnevice, predstavljen je kroz desetak kratkih i efektnih scena koje grade koherentnu celinu. Kroz lik Pesnika/Adama (Srđan Grahovac) i njegove odnose sa Tvoriteljem (Jelena Rakočević), Satanom (Goran Slavić), Lučom (Ana Vučković) i brojnim anđelima (igraju ih studenti Fakulteta dramskih umjetnosti na Cetinju), ispisana je metaforička istorija čovečanstva, stalno batrganje između dobrih i loših izbora, iskušenja i njihovo prevazilaženje, faustofska žudnja za znanjem.

Svaka scena se igra u drugoj prostoriji zatvorskog zdanja, a publika je neprestano u pokretu. Ambijent zatvora, njegovo sivilo, skučenost, vlaga, potpuna ofucanost i trulež, duboko je integrisan u radnju predstave, pri čemu izaziva jaka osećanja sputanosti, bezizlaznosti, klaustrofobičnosti. Zatvorski prostor ima i izuzetne metaforičke potencijale – to je mesto patnje i gubitka dostojanstva, ali i mogućnosti suočavanja sa sobom, iskupljenja. Ambijent asocira i na Fukoove misli o zatvoru kao društvenom modelu, sistemu koji teži da disciplinuje i mehanizuje pojedinca, da bi on bio poslušan i koristan. Zatvorski kontekst predstave je tako moguće tumačiti kao društvenu metaforu, izraz ideje o totalnoj obespravljenosti savremenog čoveka, suštinskom odsustvu slobode u našem društvu, iako je ono nominalno izgrađeno na principima slobode, jednakosti, demokratije. Zatvor se može razumeti i metafizički, da je život u ovom materijalnom svetu jedno tužno ropstvo, posledica izgnanstva iz duhovnog sveta, što je i bitan motiv Njegoševe poezije.

U predstavu je, u pretposlednjoj sceni, nekoj vrsti replike na Tajnu večeru, uključena grupa staraca iz Doma starih u Risnu, što je ubrizgalo još jednu snažnu dozu autentičnosti (u tom pogledu je zanimljivo i to što je jedan od staraca bivši zatvorenik ovog zatvora). U predstavi se emituju različite video projekcije, muzika se ponekada uživo izvodi, što sve doprinosi stvaranju sugestivne atmosfere koja obuzima sva čula gledaoca. Tokom hodanja, od scene do scene, kroz zgradu nas vodi razvodnica (Danijela Radovanović, inače asistentkinja režije), obučena u crno, stroga i kruta, kao da je zatvorsko obezbeđenje. Oštro i surovo nam se obraća, grubo nas raspoređuje na naša mesta, postavlja na zatvoreničke brojeve, kao da smo stvarno zatvorenici. To je jedan od načina da se i mi, publika, dublje uguramo u tkivo predstave, čime se fino nameće ideja da smo i mi nekakvi metaforički zatvorenici, robovi društva, naših tela itd.

U predstavi „Njegoš, vatre“ Radmile Vojvodić i Paola Mađelija mitsko i arhetipsko se prepoznaju u našoj svakodnevici, putem uključivanja niza savremenih motiva - likovi piju koka-kolu, prosipaju novčanice, emituje se instrumentalna tema pesme „Yesterday“ Bitlsa itd. Biblijski mitovi stvaranja, prvog greha, izgona iz raja i drugi, suptilno postaju i naša stvarnost, od univerzalnog se stiže do konkretnog. A u svemu tome se rađa glavna misao – ljubav je odraz metafizičke milosti, mogućnost prevazilaženja muka materijalnosti, ograničenja tela, jedna nebeska stvar, svetlo u tamnom, večno u ljudskom, besmrtno u prolaznom.

Ana Tasić