I život može da se ispriča vezom

Radove na izložbi „Dokumentarni vez”, otvorene nedavno u Kulturnom centru Beograda, nastale od 2007. do 2010. godine, tokom proputovanja njihovih tvoraca, umetnika Vahide Ramujkić i Aviva Kruglanskog raznim krajevima sveta, najbolje povezuju i objašnjavaju upravo sledeće rečenice, napisane na zidu same Likovne galerije: „Često koristimo vez da bi zabeležili događaje iz života. Dobijeni rezultat je vrsta kodifikovanog dnevnika, hijeroglifa naših dana i noći.”

Vahida, rođena u Beogradu i Aviv, rođen u Tel Avivu, žive i rade u Barseloni. Tradicionalnu tehniku ručnog rada – vezenje – pomalo zaboravljenu u današnjem vremenu, oboje doživljavaju kao jedini adekvatan „alat” za naraciju, čija je okosnica svet koji ih okružuje. Svoju strast prema ovoj veštini pretočili su umetnost, spajajući izložbeni i praktičan rad u okviru projekta čiji naziv nosi i sama izložba – Dokumentarni vez. Ideja, koja egzistira na relaciji između savremene umetnosti i društvenog angažmana, može se sažeto preneti ovako: Vahida i Aviv izvode akciju u javnom prostoru, na samoj ulici, u nekom gradu bilo gde da se na svetu nađu, uz pomoć posmatrača, saučesnika vezu ono što vide, ili ono o čemu od njih slušaju, a što žele da predstave, i na kraju, izvezene radove izlože na neki od mogućih načina. U Beogradu su tako izloženi radovi iz Kaira, Bristola i Barselone. Kada u Kaluđerici, gde će do petka svakodnevno od 12 do 16 časova boraviti na improvizovanom pultu u centru ovog naselja, ispred Mesne zajednice, završe stvaranje „azbuke” Kaluđerice (kako oni kažu „Kaluđerica od A do Š”), i zatvore svoju radionicu na otvorenom, i taj vez naći će svoje mesto pored onih već izloženih očima posmatrača u KCB-u.

– Eksperiment komunikacijskog modela dnevnika u obliku veza, kojim se na jedan specifičan način dokumentuje stvarnost, pokazao se kao veoma uspešan. Otkrili smo da je vez prava tehnika za pričanje priče dok se ona događa. Jer, od mnoštva motiva morate da izaberete jedan, da se na njega fokusirate i da ga izvezete. Taj proces prerade informacija, od posmatranja, preko odabira, pa do izvođenja, rađa upečatljiva dela koja dotiču srž, baš zato što je reč o sporom radu na jednom odabranom motivu. Crtanje, kao vid dokumentovanja stvarnosti, za nas je bilo suviše brzo, možete da uradite toliko toga za kratko vreme, i možda da baš zato promašite suštinu – pričaju Vahida i Aviv.

Dok oni na ulici vezu, svi koji žele mogu da im se pridruže, da komentarišu, da im predlože šta da predstave, kako da karakteristično dočaraju deo grada u kome rade u datom trenutku. I, čak iako je reč o jednoj arhaičnoj aktivnosti, kako kroz smeh radosno primećuju, zainteresovanih je više nego dovoljno, različitih polova i godišta.

– Uživo, iglom i koncem, bod po bod, bez suvišnog detaljisanja, oni zajedno sa nama prenose na tkaninu svoje misli, osećanja i različite poglede na stvarnost i okruženje. Mi smo uvek otvoreni i to ljudi osećaju pa nam i prilaze i učestvuju, bilo da je reč o inostranstvu ili Srbiji. Iako nekima to sve liči na vid performansa, naša zamisao nije takva. Čitav taj proces stvaranja privlači pažnju možda baš zato što se dešava na ulici, ali to nije uvežbano niti mi imamo probe, to je samo spontan način dolaska do finalnog produkta koji je najvažniji. Ovih dana u Kaluđerici baš imamo dosta posetilaca, svraćaju iz Mesne zajednice, iz lokalnog frizerskog salona, pekare, kafića...

Umetnici pozivaju Beograđane da svrate u Kaluđericu u naredna četiri dana. Svi koji se slučajno tamo budu našli su dobrodošli, poručuju.

M. Dimitrijević