Kaskade neznanja

Ovih dana u javnosti se stalno provlači pitanje sudbine zgrada Generalštaba i Ministarstva odbrane, na brojevima 35 i 37 Ulice kneza Miloša, autora arhitekte Nikole Dobrovića (1897–1967). S jedne strane, u najstrožem centru grada sedam godina gledamo urušenost velikog kompleksa koji je obeležio gradski pejzaž centra Beograda. S druge, pak, strane miriše novac od vrlo verovatne prodaje kompleksa, makar njegovog većeg dela. Ili je ta strana ipak prva?

Čini se, nažalost, da nije. Nulta strana je ideološka mržnja dela građana, smešana s diletantizmom, koja zagovara rušenje. Arhitektura je disciplina u kojoj ne može biti zabranjeno da mnogi kažu svoj sud. Tužno je, ipak, što među brojnim oglašivačima u javnosti, ovim povodom, ne izostaju pojedini arhitekti prema kojima je Dobrović naružio Nemanjinu u kojoj su inače, eto, divotne građevine akademizma. Arhitekta je, navodno, kaskadama nad Nemanjinom označio kanjon Sutjeske koja je, valjda, komunistička a ne antifašistička. Ni u jednom autorovom tekstu uz projekte iz sredine pedesetih godina prošlog veka uopšte se ne pominje Sutjeska, a šta je ko kasnije video ili koristio za prepoznatljivost motiva sasvim je druga priča. Svako ko poznaje istoriju evropske arhitekture identifikovaće vrlo jak upliv ekspresionizma na Generalštabu, svom od konzola, ispusta i pokrenutosti. Moderna se i dalje zapaćuje ovde kroz glib nerazumevanja, kao da smo u kalendaru nekog bantustana.

Nikola Dobrović nije bio miljenik vlasti, jer da je bio ne bi ostvario samo jedno delo u Srbiji za 22 godine, koliko je živeo u Beogradu posle 1945. A 1923. godine, kada je prvi put ovde došao iz Praga, brzo je i otišao zbog tegobnog plasiranja savremenih arhitektonskih ideja, u dominaciji istih ruskih arhitekata imigranata čija dela sad odjednom postaju srceparajuće krasotna. Kao profesor, Dobrović je izvodio generacije arhitekata iz palanačkog sveta gipsanih lavića i lanadi sa Smederevskog druma na put svetske arhitekture i urbanizma. Navešću samo primer da je u svom opisu urbanističke zamisli Generalštaba, pod kojim imenom su poznate zapravo obe Dobrovićeve zgrade, još davne 1955. godine predvideo saobraćajne trake koje u toku dana menjaju smer. 

Javnost ne treba uzbunjivati nepreciznim i tendencioznim komentarima o zgradama Generalštaba kao javnom kulturnom dobru. Dobrovićeve zgrade su "utvrđene za spomenik kulture" dokumentom koji je, za vladu Srbije, potpisao Miroljub Labus 22. decembra 2005. godine. Eh, Miroljube, Miroljube, zar baš na nekadašnji Dan Armije! Dakle, kuće štiti ih Zakon.

O prodaji i prenameni Dobrovićevih zgrada, vrlo verovatno bar veće zgrade u okviru koje je i kula, često se govori kao da nije belodano koja sva beogradska zdanja i institucije nemaju više izvornu namenu i adresu. Treba li podsećati da Meštrović nije pravio Pobednika za Tvrđavu – a danas je jedan od simbola Beograda? Enorman je broj institucija koje su ranije stolovale u jednom pa potom u nekom sasvim drugom zdanju.

Izmaglicu u javnosti proizvodi nekoliko stvari. Po reakcijama se vidi da nije bilo jasno da je Dobrovićev ansambl "već" verifikovani, u zakonskom smislu, spomenik kulture. Često nije jasno o kojim tačno zgradama se razmišlja kada je trgovina u pitanju, te se pojavljuju demanti da je "stari" Generalštab, zgrada iz 1928. u Kneza Miloša 33, predviđen za prodaju. Konačno, glavna zabuna nastaje kad se ne precizira da li su ulagači zainteresovani za placeve (sic!) Dobrovićevih zgrada ili za same zgrade.

Zgrade ne mogu biti porušene, dotučene, kao spomenik kulture nikako, ali ni kroz logiku onog ko bi platio realnu sumu. Biće ustanovljeno da li se prodaju obe zgrade ili samo zgrada B, sa kulom, mnogo veće kvadrature, a proporcionalno mnogo manje stradala. Od prodaje zgrade B može se obnoviti manja zgrada A koja je mnogo više stradala i čija polovina prema Nemanjinoj mora biti potpuno iznova podignuta.  

U vreme naše neodemokratije, prečesto u varijetetu koji je jedan cinik odavno krstio kao stanje u kome svako priča šta mu padne na pamet, odgovornost za javno iznete tvrdnje morala bi mnogo više biti u domenu utemeljenosti i delikatnosti. Likovi iz ove priče koji se zalažu ne samo za rušenje Dobrovićevih zgrada već za "rušenje očas posla" liče mi na posetioce opere koji ne razumeju kako se to glavni muški lik mogao zaljubiti u Juliju čiju rolu peva diva crne puti. Oni su u operi, nisu u Luizijani, makar nekada i francuskoj.

Arhitekta