Čelo je za uzvišenu muziku

Kragujevac – Mladi napuštaju Srbiju ne samo u potrazi za poslom i pristojnom platom, već često i da bi nadgradili talenat, jer on ovde, ponekad, može da se istopi u loncu provincijske kuhinje ili da ostane zaparložen u korovu raznoraznih privatnih interesa.

Mladi kragujevački čelista Damjan Saramandić se 2008. otisnuo u svet sa tek 15 godina. Već tada imao je tinejdžersku sobu prepunu diploma koje je, kao učenik ovdašnje muzičke škole „Dr Miloje Milojević”, zaradio na brojnim nacionalnim i međunarodnim takmičenjima. Gde god da se pojavio osvajao je prva mesta, neretko i u starijim kategorijama, a krunu uspeha je doživeo u Češkoj na takmičenju „Bohuslav Heran”, jednom od najvažnijih za mlade čeliste, na kome je 2003. bio prvi.

Srbiju je, kaže Damjan, odlučio da napusti onda kada mu je postala tesna. Narasla ambicija, svojstvena samo mladom čoveku, i želja za usavršavanjem odvela ga je put Nemačke. Mladi Saramandić, potomak ugledne muzičke porodice iz Kragujevca, sada ima 17 godina i student je prestižne muzičke akademije Hokšule fir muzik and teatar u Hanoveru. Ka toj akademiji hrle talentovani muzičari iz celog sveta, a on je jedan od troje mladih čelista kojima je uspelo da budu primljeni u klasu čuvenog profesora Leonida Gorohova, jednog od najvećih čelista današnjice.

– Pripreme za studije su trajale dve godine. Živeo sam u Minhenu, kod očevog prijatelja, i vozom putovao u Hanover, na časove kod profesora Gorohova. Sada se selim za Hanover i vreme je da pokažem šta znam i koliko mogu. U Nemačkoj se diplome ne cene toliko, važno je kako sviraš i šta umeš sa instrumentom – otkriva Damjan u razgovoru za „Politiku”, dok se u Kragujevcu, u krugu porodice, priprema za povratak na studije. A nije mu, tvrdi, bilo lako kada je stigao u Nemačku.

– Nije jednostavno biti sam, daleko od kuće. Ali znao sam šta želim i strah sam brzo prevladao. Skoncentrisao sam se na vežbe i sviranje, a vremenom sam upoznao i ljude. Sada tečno govorim nemački, što je bio jedan od uslova da upišem akademiju u Hanoveru. Ako propadnem kao čelista, bar sam naučio jedan strani jezik – šali se naš sagovornik.

Damjan je u Nemačkoj već pokazao šta zna. Na zvaničnom nacionalnom takmičenju za mlade čeliste, kome su prethodile eliminacije na gradskom i regionalnom nivou (Minhen, Bavarska), on je osvojio drugo mesto u konkurenciji više od 50 učesnika. To priznanje omogućilo mu je da dobije stipendiju Muzičkog društva iz Minhena, ali i novi instrument, čelo engleskog majstora Džonatana Harta iz 1890, koji mu je dodelila fondacija „Instrumenti za mlade muzičare” Alberta Ekštena.

– Godinama sam svirao na starom očevom čelu, sada imam svoje. Ne razmišljam mnogo unapred, važno mi je samo da učim i napredujem. Mislim da je dobro što sam u Nemačkoj. Tamo su, mogućnosti, ipak, veće. Na akademiji se održava veliki broj seminara koje drže najpoznatiji svetski muzičari i pedagozi, prilika za orkestarske, pa i samostalne nastupe, takođe, ima dosta – navodi mladi kragujevački čelista.

Sa drugarima iz kraja Damjan je ne tako davno svirao rok muziku. U bendu je, po potrebi, bio zadužen za gitaru i klavijature. Sada, kaže, razmišlja samo o čelu i klasičnoj muzici. A kako i ne bi, kada mu je otac Boža, u čijoj je klasi završio srednju muzičku školu u Kragujevcu, još kao petogodišnjaku objasnio da je „čelo najbolji instrument na svetu”.

– Vremenom sam se stopio sa čelom i klasičnom muzikom. Možda sa nekim drugim instrumentima može da se svira i ovo i ono, ali čelo je samo za klasiku. A, klasika je najuzvišenija muzika – kaže sedamnestogodišnji Damjan.

Brane Kartalović