Koliko košta kosovski dodatak

Svi mediji su preko vikenda objavili vest da je ukinut kosovski dodatak na plate zaposlenih na Kosovu i Metohiji. Ustavni sud je proglasio nezakonitom uredbu vlade iz 2003. godine. Po toj uredbi su uvedene nadoknade za sve prognanike koji su nekada bili zaposleni, negde u visini socijalne pomoći, ali je i utvrđen način isplate zarada za one koji su ostali da žive i rade na Kosovu i Metohiji. Bio je to politički potez sa, verovatno svesnim kršenjem zakona, ali jasnim ciljem da se narod zadrži tu, na svome. Bio je to politički potez vlade i u smislu pospešivanja povratka, jer su mnoge porodice i pojedinci odlučili da se vrate u napuštene ili razrušene domove, jer su imali bolje uslove za egzistenciju nego negde u kolektivnom centru. Pa čak i oni iz gradova koji su prodali stanove za onoliko novca koliko su morali, pa više ne plaćaju kiriju jer su kupili neki krov nad glavom za onoliko koliko su za svoj stan dobili, brzo su osetili frazu „Zidovi se ne jedu...”. Snalazili su se, konkurisali, pisali molbe i nalazili su posao u selima gde su Srbi ostali.

Sve dok ima dece–učenika biće potrebni i profesori. Sve dok ima naroda, biće potrebni i lekari. Upravo se zbog ove vesti, a u rezignaciji zbog svega preživljenog prepričavaju iskustva od devedeset devete kako je doktor Perinić porađao žene u zapuštenoj ambulanti, a doktorka Zorica Đorđević provodila dane i noći kraj porodilja u groznici. Doktor Perić, mladi hirurg, spasavao je živote i teškom mukom obezbeđivao pratnju Kfora za transport životno ugroženih. Novac, upornost i istrajnost doveli su do toga da sada u Gračanici hirurzi obavljaju komplikovane operacije, porađaju prosečno od četiri do šest žena dnevno, imaju transfuziju krvi, funkcionišu laboratorije, rendgeni, hitna pomoć, ambulante u skoro svakom selu.

Tako je bilo. U ratnoj atmosferi otišli su oni koji su spasavali gole živote. Ovi koji su ostali nisu znali gde bi, jači je bio instinkt za samoodržanjem tu gde jesu. Gde je njihovo. U martu 2004. ponovo strahote i stradanja. Nikada neću zaboraviti pesmu, tada devojčice Biljane Nikolić iz Lapljeg Sela, koja u svojoj pesmi opisuje kako je teško kada te boli zub, a struje nema, ambulanta je daleko. Ili sastav gimnazijalke iz Lipljana koja odbrojava zimske dane u kojima nemaju struju, a život teče, i tako dan po dan negde preko pedeset dana.

I u školu su krenula na vreme deca, te devedeset devete. Gimnazijski profesor iz Prištine Voja Rašić koji je ostao u rodnom Dobrotinu, sa Vojom Stojanovićem iz Gradskog saobraćajnog preduzeća uspeli su da nabave autobuse i naftu i hrabre vozače koji su kružili po selima i dovozili decu do škola. I sada, posle toliko godina, mnoga deca u Slivovu, Brnjici, Livađu, Gušterici, Sušici, Čaglavici, Preocu, Ugljaru, Batusu, Kuzminu, Prilužju, Plemetini, Babinom Mostu, u pet sati ujutru su na mestu gde čekaju autobus koji će ih prevesti do Gračanice ili Lapljeg Sela gde su po tri srednje škole smeštene u matičnoj seoskoj osnovnoj školi. U početku je bilo teško obezbediti nastavni kadar, ali i profesori su počeli da se vraćaju, konkursi su profunkcionisali pa su predavači uglavnom kompetentnih kvalifikacija. Kao i svuda na svetu i svuda u Srbiji, familijarizma ima i nepravilnosti ima, ali nadležni uvek znaju te pojedinačne slučajeve.

Jedan junak Dobrice Ćosića, Tola Dačić u trećoj knjizi „Vreme smrti” kaže: „Čovek je kao drvo. Gde nikne, tu je njegovo. I tu mu je sve...”. Taj jaki koren se kod Kosovaca oseća snažno. Nekoga iscrpljenost od neizvesnosti, nekoga lakomislenost, nekoga pohlepa za novcem tera do proda njivu svojih pradedova. Mnogo je onih koji nikada i ni za kakve pare neće otuđiti to što su nasledili. Ljudi su se umorili. Ne vide nikakvu strategiju države, trpe velike pritiske sa svih strana. Još kada su isečeni mobilni telefoni rečeno je u jednom trenutku: „Učinićemo sve”. Više niko i ne pita.

Evo sada i konkretnih podataka koliko iznosi kosovski dodatak. Zaposleni intelektualac u lokalnoj samoupravi (Skupština grada Prištine) ima platu oko 40.000 dinara. To je ono što prima preko banke, znači svih sto pedeset odsto. Administrativni radnik sa srednjom školom i četrdeset godina radnog staža prima 31.000 dinara. Ako je to nezakonit iznos koji treba smanjiti koliki je iznos plate po zakonu administrativnog radnika ili intelektualca u Skupštini grada Kragujevca ili Niša ili Beograda?

Ali ako bude ukinuta trećina plate, šta je mogući sled događaja? Može biti povećan broj porodica koje će tražiti socijalnu pomoć. Kada lekari potraže bolje plaćen posao, narod će ostati ponovo na savesti malog broja najupornijih. Koliko će oni moći da izdrže? Profesionalno, emotivno i moralno. Prema svojoj deci koja rastu u neslobodi. Pa kada profesori više ne budu mogli da podnesu troškove kirije i stalnih putovanja, ko će dati obrazovanje deci najupornijih.

Šta se zapravo želi postići smanjenjem plata zaposlenih na Kosovu i Metohiji? Vratićemo se na spornu uredbu vlade iz 2003. godine. Donošenjem te uredbe oko stotinu zaposlenih u Privremenom izvršnom veću i Skupštini Kosova i Metohije, ostalo je na ulici. Bez minimalca, bez ikakve nadoknade. Bez ikakve konačne presude radnih sporova koji se vode kod naših sudova. Sada u ovoj reorganizaciji sudstva, da li će odluka Ustavnog suda o nezakonitoj uredbi, pokrenuti rešavanje pojedinačnih i kolektivnih sporova na ovu temu?

Radmila Todić-Vulićević, Gračanica