Ima kartu za budućnost

Sa 16 godina je počela da radi, a za 18. rođendan je sama sebi kupila auto, redovni je student, mada za razliku od kolega nema pauzu za vreme raspusta. Tako su nam u Vladimircima predstavili svoju sugrađanku Katarinu Marković Kaju sa kojom smo se sreli na Beogradskoj autobuskoj stanici.

Devojka lepa, vitka, stas na kome bi joj pozavidela i Andželina Džoli, pogleda u kome se nebesko plavetnilo ogleda i razoružavajućeg osmeha. Njena pista je autobus, a publika putnici, budući da već tri godine radi kao kondukter na linijama Beograd – Novi Sad, Koceljeva – Beograd, u zavisnosti od rasporeda putovanja.

– Upisala sam u Šapcu srednju školu i svakodnevno putovala. U drugom razredu, sa 16 godina, počela sam prvo da pišem karte putnicima i tako dobila besplatan prevoz. Onda sam vikendom počela da radim kao kondukter – objašnjava Kaja, dodajući da je taj posao potpuno izmenio njene životne planove.

– Želela sam da studiram pravo, jer sam bila pravni tehničar, ali sam se na kraju opredelila za Saobraćajni fakultet, smer bezbednost drumskog saobraćaja – kaže simpatična devojka.

Da bi upisala željeni fakultet morala je da položi četvorogodišnji gimnazijski program iz matematike. Možda bi to za nekoga bila prepreka, ali za budućeg inženjera to je bio izazov i ne samo da je položila, već je jesenas upisala i fakultet, tako da je redovan student na budžetu.

Vozač iz prvog puta

Kada je roditeljima rekla da je odlučila da bude kondukter, majka Dragana koja radi u biblioteci i otac Branko zaposlen u Elektrodistribuciji, slegli su ramenima. Znali su da će, za razliku od starije ćerke Irene koja je završila Filološki fakultet, uraditi ono što je naumila. Zato su postavili uslov – može da radi, ali školu ne sme da zapostavi. Dogovor se i dalje poštuje, uprkos radnim obavezama, ispite daje redovno, za posao konduktera rezervisano je slobodno vreme i vikend.

– Kada sam počela da radim bila sam najmlađa u kolektivu, prihvatili su me kao svoje dete, tako da mi posao ne predstavlja opterećenje.

(/slika2)

Platu je od prvog dana štedela prvo za autoškolu, a onda i za automobil. Odmah posle 18. rođendana položila sam vozački ispit, iz prvog puta –kaže s ponosom vlasnica dozvola B, C i E kategorije, za motor, automobil i kamion s prikolicom. – Ostalo mi je još da polažem za vozača autobusa, što je najveći izazov, ali još nemam dovoljno godina jer po novom zakonu trebalo bi da navršim 24.

Katarina je sama sebe, za punoletstvo, častila „jugom” koji je platila 900 evra, sada bi da ga proda i kupi bolji. Zarada nije velika, plaća se od kilometra i u jednom smeru, recimo od Koceljeve do Beograda je 500 dinara, ali je Kaja štedljiva, pa za ono što naumi uspeva i da ušpara.

O svom iskustvu sa putnicima kaže:

– Mnoge znam, jer redovno putuju na istim linijama. Muškarci su zahvalniji putnici jer manje pričaju, zapitkuju...

Znanje engleskog jezika joj olakšava posao, jer sve više stranaca putuje našim autobusima, posebno u vreme festivala Egzit. Budući saobraćajni inženjer ima i mišljenje o novim propisima u saobraćaju:

– Brzo je prihvaćeno stalno upaljeno svetlo i pojas, ali mnogi i dalje ne umeju da uspore. Doduše ima deonica gde je predviđena prespora vožnja tako da je kršenje propisa neminovno – ocenjuje Katarina.

Vozač Vlada Petrović nas upozorava da je vreme za polazak, pa Kaja zatvara prtljažnik, priprema karte i kreće u novi krug autobusom. Ako je kolege na fakultetu budu pitale da li je negde putovala za vreme raspusta moći će da im kaže – svakodnevno.

Slavica Berić