Ma ti ćeš meni da kažeš…

Sukob „zvezdaša” i „partizanovaca” je već davno proučen fenomen i verovatno priča bez kraja. Prilog na tu temu poslednjih meseci, baš u pravom svađalačkom tonu, ispisuju biznismen Miroslav Mišković i njegova donedavna poslovna partnerka Milka Forcan.

Pukao je grom i na estradnom nebu zahvaljujući Željku Mitroviću, vlasniku Televizije Pink, i Saši Popoviću, direktoru „Grand produkcije”. U skupštinu su ušle i psovke, verbalni napadi na političke protivnike sa ružnim epitetima prolaze kao nešto već viđeno. Mada ni pevačice Seka Aleksić i Jelena Karleuša ne posustaju u odmeravanju snaga i razmeni uvreda, na radost žute štampe. Ni Slađana Delibašić i Anabela, bivše supruge braće Đogani, ne ostaju verbalno dužne jedna drugoj, tek da ne propadne verovanje da se jetrvama i košulje na žici svađaju.

Ne daj bože da neko nekog „nagazi na žulj” na ulici, pijaci, u samoposluzi, autobusu... Psuju se komšije, prijatelji, kumovi, braća i sestre... Sukobljavaju se oni koji su se do juče „kleli” jedni u druge.

Televizija kao pogodan teren za „prepucavanje” posreduje u širenju ne baš lepih razgovora učesnika raznih rijalitija. Zasedala je čak i Republička radiodifuzna agencija, opominjani su učesnici „Farme” da spuste loptu, kamera je beležila sve, a gledanost rasla do neslućenih razmera.

Gledaoci su sa nevericom posmatrali bruku i pitali se da li su neke scene dogovorene i izrežirane zbog privlačenja „davalaca reklama”, jer su dijalozi često prevazilazili granice dobrog ukusa. Međutim, novinar Aleksandar Jovanović, jedan od učesnika Farme, koji takođe nije uspeo da se obuzda da ne padne u vatru, po izlasku sa farme više puta je isticao da su sve svađe bile spontane i da niko iz produkcije nije tražio od njih niti da se svađaju, niti da se mire.

Tim gore!

Letele su otrovne strelice i po kući Velikog brata, koji je, činilo se, to prilično ravnodušno gledao. Era Ojdanić je upućivao vrlo ružne reči koleginici Lepi Lukić, koja je širokom auditorijumu, nemoćna da drugačije reaguje, otkrila i svoju, do tada manje poznatu, stranu – da je vrlo emotivna i ranjiva.

Žestoko i u parlamentu

Bilo bi dobro da je tu kraj bogatom svađalačkom repertoaru. Ali, nije. U jednopartijskom komunističkom sistemu, bar javno, nisu se mogle čuti ozbiljnije rasprave. Samo je Tito mogao sebi da dozvoli takav luksuz, a to je činio na visokom državničkom nivou, pa je tako ostao upamćen duel sa Staljinom i njegovo čuveno „ne”.

Sa nastankom višestranačkog života, pojedini političari su se poprilično istakli u brzopoteznom otvaranju rafalne paljbe na neistomišljenike, a titulu dežurnih svađalica na nezvaničnoj listi, po oceni skupštinskih izveštača, poneli su Aleksandar Vučić, Velja Ilić, zatim dve dame Vjerica Radeta i njena partijska koleginica Nataša Jovanović i tako redom.

Spisak je poduži.

Skupštinski dom je, mnogima se čini, postao poligon za odmeravanje snaga i neprestano izazivanje incidenata. Uvrede su bile uobičajena stvar, pa čak i „fajtanje” vodom predsednika ovog državnog tela. Bilo je i čupanja mikrofona, letele su i cipele, pretilo se zarđalim kašikama, zbog nedoličnog ponašanja obezbeđenje je iznosilo narodne predstavnike iz sale…

Ko dalje „pljune” – eto mu više prostora u novinama i na televiziji, pa ko tu priliku da propusti.
Na pitanje šta misli da li su Srbi svađalice i da li on spada u te, Velja Ilić, predsednik Nove Srbije, kaže da nije primetio da su Srbi neke posebne svađalice.

„Ubi” ga nepravda

– Pogledajte Italijane koji su temperamentniji od nas, pogledajte i neke druge narode. Da smo bili malo više svađalice, i tvrdoglaviji i principijelniji, zadržali bismo neke delove teritorije i drugačije bismo prošli. Umesto toga, svima smo popuštali i bili pomirljivi više nego što treba – uveren je Ilić, pokušavajući da objasni da je i sam žrtva nekih medija koji su lobirali da se o njemu izgradi loš imidž.

– Privatno nema čoveka s kojim sam imao konflikt, ali znate, neki su veoma vešto uspeli da me predstave kao svađalicu. Moji prijatelji koji me odlično poznaju kažu da me ponekad ne prepoznaju, jer po prirodi nisam takav čovek. Možda trenutno malo planem, ali to sve brzo prođe. Mene ubi nepravda! Evo ja, na primer, ne okušam alkohol godinama, to znaju svi koji se sa mnom druže. A pravili su imidž da sam pijanac, izjavljujući na televiziji da sam dobar čovek, ali da mnogo pijem. A ja sam totalni antialkoholičar, a u životu nisam ni cigaretu zapalio. Kada mi je gospođa iz G 17 na jednoj sednici u parlamentu rekla „Vi ste mrtvi pijani”, istog trenutka sam joj doneo potvrdu gde je pisalo nula, zarez nula, nula posto alkohola – uverava nas Ilić.

Hteli smo da pitamo i Aleksandra Vučića o tome da li je sklon svađama, ali odgovora na naš telefonski poziv nije bilo.

Kako bi to sve stručno moglo da se objasni pitamo ipak i prim. dr Aleksandra Taskovića, psihijatar, koji je i sam devedesetih godina sedeo u poslaničkoj klupi. On kaže:

 – Svađe i žestoke uvrede obeležile su i rad srpskog parlamenta. Ali, nemaju sve svađe istu težinu. Iza takozvanih karakternih svađa, koje se zasnivaju se na polemici sa argumentima, u suštini, nema ni ljutnje, ni mržnje. Kada rasprave nedoumice na određenu temu, ti ljudi posle sede zajedno, piju kafu i normalno razgovaraju o nekim drugim stvarima. Takve svađe i rasprave često su se izrodile i u humor, a to su, recimo, znali da prirede Raka Radović i Bidža – seća se dr Tasković.

– Međutim, postoje poslanici koji se svađom eksponiraju. Oni, kod kojih postoji neki intelektualni deficit, idu u svađu da bi došli do izražaja, da bi sebe plasirali – dodaje naš sagovornik. – Nažalost, toga je sve više u srpskom mentalitetu. Mnogi izlaze za govornicu da bi napadali i svađali se, kako bi postali zapaženi. Neki stranački suparnici svađaju se sa zlom namerom.

– Mržnja razara, to je nešto najstrašnije što može da se pojavi u karakteru. Te svađe prerastaju u ozbiljniju i težu kategoriju iza koje se pojavljuje kriminal. One počinju sa pretnjama kako će on njemu „mamu maminu”, a posle dolazi i do teških fizičkih obračuna, pa i ubistava – upozorava psihijatar i podseća da je zaista krajnje vreme da država i društvo preduzmu nešto i počnu vaspitno da deluju na stanovništvo.

Tako se gube svi kriterijumi opšte kulture, a takav način ophođenja se, nastavlja doktor, prenosi i na običan narod. Imamo priliku da vidimo kako se ljudi čas posla posvađaju na javnim mestima, u pošti ili prodavnici, čekajući red, a najčešće u gradskom prevozu.

U autobusu se ljudi najčešće obraćaju jedni drugima „na ti” iako se nikada pre toga nisu videli. Mlađi, recimo, bez razmišljanja nevaspitano pitaju starijeg čoveka „da možda ne žuriš u školu kad se toliko guraš...”, a „čašćavaju” se i u obrnutom smeru standardnim epitetima „narkomanu, propalice, neradniče...”

To nikom ne priliči. Ipak, to zlo, kaže Tasković, ima i svoje dobro.

– To je, naravno, nekulturno. Ali, sa zdravstvenog aspekta, i nije. Oni se tako prazne. Bolje da se posvađaju, nego da dobiju čir ili dožive infarkt ili neku psihosomatsku bolest.

Trebalo bi, međutim, da počnu da se prazne na drugačiji način. Da trče, na primer. Jer, svaka svađa je početak destrukcije, gde nečiji život ne vredi dve pare, pa se tako desi da sestra ubije brata, majka sina, što nikad nije bilo – podseća psihijatar.

Zbog međe na sud

Osvrnemo li se u prošlost, uverićemo se da ni tada svađe nisu bile nepoznanica.

– U svađi dolazi do izražaja jedan patološki način komuniciranja, pri čemu žestinom strasti pojedinac nastoji svoju volju da nametne volji drugog. Kod svadljivih ljudi ta samovolja se ispoljava na jedan neumeren i nekontrolisan način. Zbog toga dolazi do nesporazuma i sukoba između članova porodice, pripadnika različitih generacija, komšija... To je naša tradicija.

Tako je bilo nekad, a izgleda da je tako i danas – objašnjava Bojan Jovanović, etnolog i naučni savetnik Balkanološkog instituta, autor mnogih knjiga na temu našeg mentaliteta.

Kad pođemo sa stanovišta mentaliteta, motivacija zbog koje su se ljudi ranije sukobljavali nije mnogo prevaziđena. I danas se ljudi često sukobljavaju zbog materijalnih interesa.

– Kod utvrđivanja granica sopstvenog poseda, u tradicionalnoj kulturi međe su imale poseban značaj, nekad i sveto značenje. Zato je pomeranje međa bio povod za svađu koji dobija gotovo iracionalni razvoj. Znamo da je ishod sudskih parnica vođenih povodom osporavanja međa često višestruko premašivao cenu vrednosti spornog zemljišta. Čovek se, u stvari, samo potvrđuje imetkom. Odnos prema međama je jedna metafora. Vidimo koliko je i danas izražena ta velika glad za posedom. Čak su i partijske svađe materijalne prirode, a ne ideološkog karaktera, kako želi da se prikaže – ocenjuje Bojan Jovanović.

Utešno je saznanje da se Srbi ipak ne svađaju mnogo više od ostalih.

– Postoje narodi koji se mnogo žešće svađaju. To su kulture mediteranskih naroda. Po tome su poznati Italijani. Čitav njihov svakodnevni život je na nekoj oštrici između svađe i normalne komunikacije. Isto je i sa Grcima, pa i Turcima, koje je ipak islam malo primirio. I mi smo tu negde blizu. Mi nismo baš toliko svadljivi, ali smo blizu – procenjuje etnolog.

Ima onih koji u svađama ne vide ništa loše. Slikarka Jelena Blečić je rekla da je za sreću potrebno da se dobro posvađaš i sa samim sobom i sa svima oko sebe. Svađam se, izjavila je pre izvesnog vremena, sa ljudima do kojih mi je stalo. Mislim da je svađa zdrava, pod uslovom da ljudi znaju šta će s njom posle. Ne valja se stalno svađati, ali ako neko kaže da se nikad ne svađa, taj debelo laže.

Antrfile:
Ljudski je oprostiti
Ljudi su se nekad svađali, ali su imali određenu mudrost da smisle i instituciju pomirenja. Na taj način su regulisali ponašanje stanovništva.
– U našem običajnom kalendaru postoje dani kada se zavađeni mire. U okviru velikih praznika, kao što su Uskrs i Božić ili na dan krsne slave, činom oprosta zavađeni su međusobno opraštali grehove i mirili se. Taj način pomirenja se zasnivao na tačno utvrđenom pravilima. Kao što se znalo zbog čega se ljudi svađaju, tako su se znala pravila na osnovu kojih su mogli da se pomire. Ta pravila su nekad imala čak i obredne karakteristike. Pomenuo bih i proštane poklade ili belu nedelju, jedan običaj koji se praktikovao poslednjega dana pre uskršnjeg posta, u južnoj i jugoistočnoj Srbiji, kada su se bliži i dalji rođaci okupljali za trpezom da bi se izmirili i oprostili jedni drugima, slučajno ili namerno nanete uvrede i učinjene štete i nastavili zajednički život.

I slavni se svađaju

Velike i poznate svetske zvezde na sebe neprestano skreću pažnju svojim vezama, raskidima, stilom odevanja, ali i svađama. U centar medijske pažnje došla je svađa u porodici Spirs, jer je Britni odbila da bude deveruša na venčanju svoje sestre Džejmi Lin.

Još zamršenija stvar dogodila se u porodici Pit – Džoli – Aniston, jer Andželina baš i ne „miriše” svoju svekrvu Džejn Pit, koja još uvek voli Dženifer Aniston, bivšu ženu svoga sina.

Stvari su se pogoršale kada je Bredova mama pozvala njenu suparnicu u porodični dom u Misuriju za Dan zahvalnosti. S druge strane, Dženifer nije govorila ni sa svojom majkom Nensi Aniston, ali su se pomirile posle bolnog razvoda Dženifer i Breda.

Manje poznati, dvanaest godina stariji brat Džulije Roberts, Erik, koji je zaslužan a njen uspeh u šou biznisu, prestao je da razgovara sa svojom sestrom kada je ona stala na stranu njegove bivše dok su se njih dvoje borili za starateljstvo nad ćerkom. Kasnije su se odnosi između bliskih rođaka ipak izgladili.

I tako možemo da nabrojimo u nedogled.

Dana Stanković