Pobedila sam šampiona sveta Ananda

Alisa Marić je dosad znala za sportske uspehe samo kao šahistkinja. U dvanaestoj godini je bila najmlađi šahovski majstor u istoriji jugoslovenskog šaha, u šesnaestoj prvak države, u osamnaestoj velemajstor, a u dvadesetoj treća igračica sveta.

A sad ulazi u borbu za vođstvo Svetskom šahovskom federacijom (Fide). Biće, kako je dogovoreno, prvi potpredsednik, ako Anatolij Karpov (59), jedan od najboljih šahista sveta svih vremena, krajem septembra, bude izabran za predsednika. Odnosno ona bi tada, kao član Karpovljevog tima, bila prva žena svetskog šaha!

Alisa i njena sestra Mirjana, koja je mlađa od nje dvadeset jedan minut, rođene su 10. januara 1970. godine u Njujorku, u braku Živane i Nebojše, profesora matematike.

Obe su šahovski velemajstori. Jedine su bliznakinje s ovom titulom na svetu.

Mirjana se, posle diplomskog na Matematičkom fakultetu, udala i u tom braku ima sina Filipa (12), pa sad više, praktično, nije u šahu.

Alisa je posle diplome na Ekonomskom fakultetu stekla i doktorsku titulu za menadžment. Profesor je na Fakultetu za kulturu i medije „Megatrend” univerziteta. I „udata“ je, zasad, samo za šah.

Zašto su Marići bili u Njujorku?

Roditelji su nam otišli u Ameriku godinu dana pre mog i sestrinog rođenja. Otac je, kao doktor statističkih nauka, bio ekspert Ujedinjenih nacija. Posle našeg rođenja ostali su u Njujorku još godinu dana. Zahvaljujući tom spletu okolnosti nas dve sad imamo dvojno državljanstvo: srpsko i američko.

Da li su vas Amerikanci vrbovali?

Nikad do toga nije došlo. To se, pre svega, dogodilo zato što to nikad nije zanimalo ni mene, ni Mirjanu. Jugoslavija je, ipak, u odnosu na Ameriku, bila šahovska sila. Otac nas je vrlo rano, još od četvrte godine, uveo u šah. I vrlo brzo smo postizale zavidne rezultate. Prvi klub nam je bila Crvena zvezda, pa Polet, Čukarički, Goša... Postale smo prepoznatljive i van domovine. Ali, jednom prilikom sam digla šahovsku Ameriku na noge.

Šta se dogodilo?

Amerikanci su na šahovskom sajtu, pre desetak godina, objavili da je Dženifer Šade najbolja šahistkinja koja je rođena u Americi. Tada sam im poslala pismo u kome sam objasnila da sam to ja, a ne Šade. Izvinili su mi se i od toga, u svom stilu, odmah napravili kviz. Tražili su da posetioci sajta pogode moje ime. Mnogi su znali odgovor na to pitanje. I sad imam tu američku„titulu“.

Po čemu još pamtite Ameriku?

Po prvoj godini obrazovanja. S roditeljima smo ponovo došli u Ameriku 1976. godine. Otac je tada dobio Fulbrajtovu stipendiju. Bili smo u univerzitetskom centru kod Denvera. Tu smo počele i završile prvi razred osnovne škole. Nismo znale ni reč engleskog. Prvo su razdvojili nas dve. Tako smo stekle veću sigurnost u igri i učenju. I sve smo naučile kroz igru sa decom, pa i učiteljima.

Kad Vam je bilo najteže?

Zvuči paradoksalno, ali to se dogodilo kad sam stigla do trećeg mesta na svetu. Bilo je to 1990. godine u Boržomiju (Gruzija). Bio je to turnir kandidatkinja posle koga je najuspešnija sticala pravo da igra protiv prvakinje sveta Maje Čiburdanidze. U završnim borbama pobedila sam tri igračice Sovjetskog Saveza, a sa četvrtom remizirala! Međutim, u finalnoj borbi sam načinila presudnu grešku u meču protiv Kineskinje Ksi Jun.

Kako se to dogodilo?

Igrale smo početkom 1991. godine osam partija. Četiri u Beogradu i četiri u Pekingu. Posle šeste partije rezultat je bio 3,5:2,5 za Kineskinju. U presudnoj, sedmoj partiji, imala sam dobijenu poziciju. I tada sam, nikad to neću zaboraviti, načinila psihološku grešku. Odigrala najlošiji potez. Izgubila sam taj meč i osma partija nije ni igrana. A da sam dobila sedmu verujem da bih bila uspešnija i u osmom susretu... A Kineskinja Ksi Jun je, u konačnom obračunu, savladala Maju Čiburdanidze i postala šampion sveta, a ja sam ostala na trećoj poziciji.

Ko su sad šampioni sveta u šahu?

U ženskoj konkurenciji je to Aleksandra Kostenjuk (26), koja je privukla pažnju sveta i po hrabrosti da se slika za muški časopis „Penthaus“. A šampion sveta je Indijac Višvanatan Anand (41), koji se odlikuje skromnošću i studioznim prilazima životnim tokovima.

Koliko sad igrate?

Manje, jer imam univerzitetsku karijeru. Bavim se naukom. Već treću godinu sam vanredni profesor na „Megatrendu”, gde predajem marketing. A aktuelni razlog što manje igram šah je i ova kandidatura Anatolija Karpova za predsednika Svetske šahovske federacije. Na tom položaju već šesnaest godina se nalazi predsednik ruske republike Kalmikije Kirsan Iljumžinov. Kalmici su jedini budistički narod u Evropi. Zbog ove kampanje, u koju je Karpov, uz asistenciju Garija Kasparova (47), uvrstio i mene, neću učestvovati ni u nacionalnom timu na sledećoj Olimpijadi, u septembru u Hanti-Mansijsku (Rusija).

Kako je došlo do pomirenja Karpova i Kasparova?

To je veliko iznenađenje za ceo svet. Dobro je poznato da njih dvojica dugo nisu govorili. Do pomirenja je došlo pre nekoliko godina. Gari Kasparov je 2005. godine, poveo političku borbu protiv Putina. I kad je jednom prilikom priveden u zatvor u posetu mu je došao Anatolij Karpov! Tada su se pomirili. Njihov zajednički cilj je da mnogo toga promene u svetskom šahu. Oni, pre svega, žele da vrate popularnost šahu, kao što je to bilo u njihovo igračko vreme, kad je ceo svet to pratio. Kasparov nije nigde zvanično na listi Karpova, ali ništa ne rade jedan bez drugog. Ovu kampanju vode Rusija, Amerika, Srbija, Ukrajina, Malezija i Angola.

Ko je Vas pozvao u ovu kampanju?

Karpov je svoju kandidaturu objavio u februaru ove godine, a ja sam, kao jedina žena, uključena u maju. Tada mi je telefonirao Kasparov i pitao me da li bih se priključila tom timu. Ako bude kao što očekujemo ja bih, kao potpredsednik Fide, bila zadužena za popularizaciju ženskog šaha u svetu i za razvoj šaha u regionu.

Šta je za Vas šah?

Za mene je to i igra, ali istovremeno i velika borba dva čoveka. Kažem „borba“ zato što ne sme da se načini ni jedna greška. Šah je, istovremeno, i sudar dva intelekta, simbioza sporta, nauke, umetnosti... Često se događa da ideja pobedi materiju, odnosno materijalnu prednost. Kompozicija igre, kretanje figura, deluju, na prvi pogled, kao neka vrsta haosa, ali igrači u svemu tome vide ravnotežu duha...

Šta je muški, a šta ženski šah?

Žene drugačije razmišljaju. Mi više volimo sigurnost, težimo mirnijim i jasnijim pozicijama, a muškarci vole da uđu u rizik, pa je njihova pozicija često krajnje napeta i neizvesna... To vam je kao i u životu... Moja najznačajnija pobeda u susretu sa muškarcima je od pre dvadesetak godina kada sam pobedila Ananda, tadašnjeg omladinskog prvaka sveta. Imao je devetnaest, a ja osamnaest godina. Bila je to vrlo značajna turnirska partija...

Koja su Vaša duhovna traganja?

Sujetna sam onoliko koliko mi je potrebno da činjenicama dokažem bilo koji stav. Savršenu sreću uvek tražim u skladnom odnosu želja i mogućnosti. Za sva dublja druženja nudim i tražim iskren odnos. Kad pričam o ljubavi mislim, pre svega, na vernost, pa i žrtvu, odnosno na odricanja od nekih svojih stavova.

A kad je u pitanju udaja, pa deca?

To su teška pitanja...

Da li Vam je šah poremetio život?

Sigurno me u ranoj mladosti odvajao od nekih zbivanja. Ali, zato sam na drugoj strani dobijala neka druga zadovoljstva. Nikad se ni zbog čega nisam pokajala!

Koliko žurite na životnom putu?

Uvek sam sigurna u sebe i znam šta hoću, pa ne žurim. Po prirodi svog bića, a i šah me je na to naterao, brzo mislim. A spremna sam, u kretanju ka cilju, da podnesem i žrtve. Ne želim spontana rešenja. Volim red i plan!

Koja je Vaša najdragocenija imovina?

Moje ime i moja karijera!

Šta je za Vas nesreća?

Poraz. Ali, ne šahovski. Samo životni!

Šta Vam je najvažnije u odnosima?

Ljubav, razumevanje, poštovanje, odanost, vedar duh, mnogo smeha...