Crni voz tutnji preko telefona

Guča – Henri Dejmon (11) iz Manmauta u Velsu juče nije mogao pogled da odvoji s pozornice gde su se ređali orkestri i netremice je posmatrao svog idola Dejana Petrovića (25). Dečak s jugozapada Britanskih ostrva doputovao je u Guču još početkom sedmice, čekao da sazna ko je prvi trubač sveta i tako pronašao idola u sjajnom muzičaru iz sela Duboko kod Užica.

– Moj sin ima trubački orkestar u kome svira sa još 50 vršnjaka i oni su postali najbolji u Velsu, osvojili prvo mesto na nacionalnom takmičenju. Ali, Henri silno želi da postane trubač visoke klase. Saznali smo da Guča ima najveći festival trube koji postoji, da se ovde svira za prvaka sveta i krenuli na put – kaže za „Politiku” dečakov otac Denijel.

Velšani su u Guči najpre potražili službenog prevodioca Sabora, Aleksandra Milosavljevića, pa uz njegovu pomoć, u ovdašnjem Domu kulture, upoznali i Dejana Petrovića. Mole ga da im pomogne savetima, odabere pesme i aranžmane koje će ubuduće svirati i da iz velikog orkestra u Manmautu odabere desetinu najdarovitijih dečaka za orekstar nalik ovima iz Guče. Glavni cilj Denijela Dejmona je, nećete verovati, da Henri i njegovi drugovi jedne nedaleke godine učestvuju na Saboru u Guči.

Tako su Dejmonovi, otac i sin, uputili 50. Saboru u dragačevskim brdima najbolju čestitku koja se može zamisliti.

– I ja sam, kao dečak, molio starije trubače da mi pokažu nešto, bio presrećan kad bi me primili u svoje društvo. Naravno da ću vam pomoći – odgovorio je Petrović gostima sa Ostrva.

Preko puta Doma kulture, na terasi hotela „Zlatna truba”, sedeo je sada već u svetu čuveni trubač Boban Marković iz Vladičinog Hana, i razgovarao s dvoje mališana. To su Milica (10) i Marko (11) Bajić iz Male Ivanče kod Sopota, i njih je takođe opčinila truba. Prvo sestru, onda je i brat počeo da svira, naučili su 40 pesama i, zašto ne, poželeli da upoznaju Bobana. Roditelji su im ispunili želju, doveli ih na Sabor i ostavili u društvu s Markovićem, pa otišli da prošetaju Gučom.

– I ova divna deca postaće majstori trube, jednog skorog dana. Ja uživam u ovom društvu jer i kod kuće imam troje unučića, Tijanu i Veljka od ćerke Tamare, a od sina Marka imam Bratislava – veli Marković.

Trubaču i njegovim malim gostima na trenutak se pridružio i Bobanov stari prijatelj, dr Dušan Milivojević (60), rodom iz dragačevskog sela Kotraže, koji decenijama drži lekarsku ordinaciju u Štutgartu. Odnedavno, pomaže mu sin Milovan, takođe lekar ali i stomatolog, a Dušan je redovan posetilac Sabora već 36 godina. Dve decenije recepcionari „Zlatne trube” znaju da je u saborske dane soba 205 rezervisana za lekara iz Nemačke koji se, fasciniran svirkom Bobana Markovića, zakleo 2003. godine da će i sam naučiti da svira trubu. I, uspeo.

– Boban je obećao da će me gostiti tri dana u Guči ako zasviram, i čim sam se vratio u Nemačku uzeo sam učitelja. Naučio sam melodiju „Crni voz” i nisam mogao da čekam sledeći Sabor već sam odmah pozvao Bobana telefonom i počeo da sviram u slušalicu. Opkladu je platio narednog leta u Guči – propoveda dr Milivojević.

Bobanu je bilo lako da kasnije izvadi štetu jer koje kod da se melodije dohvati ona postane hit, ako već nije. Tako je i sa arijom „Ratko” koju je svojevremeno pevala Vida Pavlović, a Marković je taj romski tradicional prilagodio za svoj orkestar u kome je prva truba njegov sin Marko. Pesma je postala neizbežna ove godine u Guči, odjekuje na svakom koraku romska melodija – „Aj, aj, bibili, bibilimarela/kanatuamea, somandjeanela” („Kad ti dolaziš, šta meni donosiš”).

Ako je mali Henri mogao s tatom da dođe iz Velsa u Guču, zašto ne bi mogao Darko Miličić iz Minesote. Centar američke En-Bi-Ej lige doputovao je autom s velikom prikolicom i ulogorio se, zajedno s porodicom, na jednom seoskom imanju blizu Guče. Ni tu veselje nije nikakav problem pošto su mu, u takoreći domaćem ambijentu, do jutra svirali trubači iz Knjaževca. Orkestar se zove  „Barka”, plasirao se u finale ovog sabora, a prva truba u toj kapeli je Darko Dimitrijević, profesor trube na fakultetu u Nišu.

Na jubilarnom Saboru vesele se gosti i namernici sa svih strana sveta, a najdalji put (dan i po, skoro sve u avionu) ostao je iza petorice Australijanaca koji pripadaju Aboridžinima. Domorodačko stanovništvo tog kontinenta imalo je trubu pre 400 vekova, i to je nastarija živa kultura na planeti.

Egzotični gosti počeli su svoj ples u visokom ritmu, pa se prošle srede činilo da jedan od njih, Ronaldo Guivara, inače živa vatra od igrača, može da stoji i na palcu. Sledećeg dana trudio se da ne izostaje od ostalih saboraša pa je za osveženje koristio isto što i oni. Juče je, okrečen u belo po propisu, i odeven samo obaveznom krpicom oko struka, sedeo sam za stolom u Domu kulture i pio malu kafu.

– Kako je u Srbiji, Ronaldo?

– Uuuf – objasnio je aboridžin.

Tako su daleki gosti došli do nadimka u Guči, i sad ih ovde svi zovu „saboridžini”.

Neizbežni posetilac gost svakog Sabora je i Milorad Milošević (53) iz Pranjana pod Ravnom gorom. On je u Guču dolazio od malena a već decenijama, samo zbog trubača, svakog leta prevali 4.400 kilometara na putu Geteborg – Guča – Geteborg. U Švedskoj radi kao probni vozač „volvoa”, u avgustu seda u auto, pusti disk s trubačima i ne zaustavlja se do zavičaja.

– Možda je moj najveći uspeh kolekcija štampanih majica, koju sam lansirao pre sedam godina. Tada je nastala ona, sada već čuvena majica s tekstom „J.... zemlju koja Guču nema”, uz potpis „Vilijam Šekspir”. Vidim da se prodaje i ove godine u Guči – priča Milošević.

Prvu i tada jedinu majicu s tim tekstom, on čuva na ausfingeru kod kuće, a još jedna njegova izum – parola štampa se godinama na tekstilu: „Rakija connectingpeople”. Milorad se ne hvali svojim engleskim, i kad nešto zapne snalazi se kako ume. Tako je nekolicini prijatelja iz Švedske, koji su se u najstarijoj gučkoj kafani „Kod Dača” gostili hajdučkim ćevapom, taj specijalitet preveo kao „gerilakebab”.

Guča je i ove godine prepuna štampanih majica, i koga ne mrzi da čita može lepo da se obrazuje. Jer, u kratkim, dovitljivim porukama ima od svega po malo, od kritike društva do romantičarskog zanosa. Evo, recimo, šta na njima piše:

„Nikad ne veruj ženi koja laže”, „Moja žena je golman, sve mi brani”, „Volim taštu kao ’koka kolu’, hladnu i na stolu”, „Bolje da ljulja nego da žulja”, „Nisam haker, ali rado bih ti upao u sistem”, „Pio sam sa Rusima i zamalo nisam umro, sad pijem sa Majurcima i bolje da sam umro juče”, „DoWhyMe”, „Vrati se, sve ti je oprošteno” (uz Titovu sliku), „Dok ne probam lava, za mene je prase kralj životinja”, „Ako mi pozajmiš 100 evra, biću ti dužnik do kraja života”, „Kad se jede jedem, kad se pije pijem, kad se radi ne smetam”, „Miran sam i povučen dok sam obučen”, „Ja te samo želim, nek te voli tvoja mama”, „Ne možete da preplivate ono što ja mogu da popijem”, „Meni ne treba diploma, moja žena sve zna”, „Neko pije od tuge, nego od sreće, a ja pijem od jutra”, „Kad sam pročitao da je alkohol štetan, više ne čitam”, „Pivo je razlog da ustanem svako popodne”, „Ima se, može se, ribice množe se”, „Sve vas gledam, majku vam božju”, „Alkohol ne sme da trpi zbog posla”, „Šta me gledaš, plati pivo”, „Neka nam Bog Guču čuva, jedino se još u njoj legalno duva”, „Ko ovde ne poludi, taj nije normalan”, „Nema tuge, nema bola, sve dok ima alkohola”, „Ako želiš da ostaviš pivo, ostavi ga kod mene”, „U dugovima sam do Guče, ali pijem, užitak me vuče”, „Čovek bez stomaka, kao `mercedes` bez znaka”, „Reci ne sportu, uživaj u pivu”, „Hvala Bogu što sam Srbin”, „Za moj večerašnji izgled pobrinula se `Apatinska pivara`”, „Ćirilica, bre”, „Ko pre devojci, njemu dete”, „Najbolja je Evina sardina”, „Volim seks i rado ga se sećam”, „Znam da alkohol škodi, al` utehe nema u vodi”,, „Ako pijem vodu, mogu da zarđam”,„Bolje pivo u ruci nego pos`o u struci”,„Bolje mešati alkohol nego malter”, „Druže Tito, skrenuli smo s puta, sad nas jaše i Kurta i Murta”...

Jučerašnji, deveti dan Sabora, bio je najposećeniji od svih. Kroz varošicu nije bilo moguće proći oko podneva, dok je trajao defile svih 2.000 učesnika u programima od koji su 420 trubači, a svirali su neprekidno i zajedno koračajući ulicama Guče. Zatim je svima ostalo dovoljno vremena da na Saborištu slušaju takmičenje 16 najboljih srpskih orkestara za prvu trubu 50. Sabora, ili da se smste pod šatru, uz poriciju svadbarskog kupusa koju su mnogi ugostitelji nudili i za 200 dinara. Pivo nije problem, „jelen” od pola litra u limenci prodavan je na svakom ćošku za 100 dinara.

Ima i rakije, ko voli. Mada je, nekad davno, pretila opasnost da čitav ovaj kraj ostane bez nacionalnog aperitiva. Načelnik Ministarstva poljoprivrede iz pedesetih godina, Adam Grujović, zabeležio je jednu anegdotu o tom vremenu.

Elem, „Neđo Janković iz Turice kod Guče bio je odbornik u Lučanima, pa razgovara sa bratom Milom i kaže mu:

– Moram da predložim da se krče šljivici jer ima sokova, piva i drugih pića, pa ne treba piti rakiju.

Mile će:

– Znam, Neđo, ali ne može pivo i sok sabajle, prvo mora da dođe ljuta!”

Dragačevci su, na zadovoljstvo saboraša, sačuvali šljivike a Sabor im je to vratio tako što je ovaj kraj postao u svetu poznat. Time se diči i Joviša Slavković (72), svojevremeno direktor Sabora trubača:

– Pre 50 godina, jedan prijatelj zadirkivao me da je prvi Dragačevac koji je ušao u tramvaj u Beogradu počeo da se rukuje sa svim putnicima redom, a njegova žena da im ljubu ruku jer je, kaobajagi, takav običaj u mom zabačenom zavičaju. Danas, evo, čitav svet dolazi u Dragačevo, da bi se rukovao s nama.