Umetnost koja se troši kao moda

Od našeg specijalnog izveštača
Beč– Jedna od najlepših ovogodišnjih izložbi polako se približava finalu. Retrospektiva poznatog američkog umetnika bliskog pop-artu Aleksa Kaca „Grafike”, koja broji 150 radova – sitoštampe, linoreza, litografija i akvatinte, biće otvorena još samo do 12. septembra. Posle toga će se svi eksponati, zajedno sa ostatkom od 350 poklonjenih radova, sliti u riznicu sadašnjeg domaćina – galerije „Albertina”.

Kada je prošle jeseni u javnost procurila informacija da je Kac čitavu kolekciju svojih grafika poklonio „Albertini”, počela su da se javljaju mnogobrojna pitanja, pre svega osnovno: Zbog čega? Počelo se sa nagađanjima koja su po maštovitosti prevazilazila teorije o letećim tanjirima. Razbijajući najsmelije od njih – „dete jevrejskih emigranata iz sentimentalnih pobuda poklanja bogatstvo galeriji ispred koje se nalazi spomenik žrtvama nacističkog režima”, Aleks Kac je skromno priznao da misli kako umetnost treba da pripada javnosti, a ne bogatim pojedincima. Uz to je dodao: „’MOMA’ je pre izvesnog vremena otkupila dosta mojih grafika, a ’Vitni’, u kome sam imao retrospektivu, u poslednjih 20 godina nije pokazao nikakvo interesovanje za moje radove. Njima ni u ludilu ne bih ništa poklonio”. Rešenje rebusa je možda još jednostavnije: „Albertina” je zbog finansijskog škripca zavisna od donacija ovakve vrste.

„Posvećujem ovaj katalog štamparima sa kojima sam sarađivao”, napisao je Kac u predgovoru za izložbeni katalog, u kome imenuje svakog od 17 stručnjaka specijalizovanih za štampu akvatinte, linoreza, suve igle, drvoreza, bakroreza i litografija. Iako je nesumnjiv autor svih svojih umetničkih dela, sada već osamdesettrogodišnji umetnik rođen u Bruklinu otvoreno odaje priznanje ljudima koji „sklapaju pazl” i aktivno učestvuju u procesu nastajanja grafika.

(/slika2)Svoje eksperimente sa grafikom Kac započinje tek polovinom šezdesetih, u momentu kada je već etabliran kao slikar. Danas tvrdi kako slikarstvom nikada ne bi postigao efekat kakav mu je pošao za rukom sa linorezima, koji su mu omogućili da održi distancu prema sižeima. Glavna osobina njegovih radova je „površnost”, skoro ledena bezizražajnost koja je, na primer, očigledna u portretima njujorškog boemskog života. Kac se nikada ne udubljuje u „smisao”, ne postavlja pitanja i ne očekuje odgovore, i jednostavnim formama prikazuje svoju neposrednu okolinu i ljude onako kako ih vidi. Njegov fokus se upravlja na lice u totalu, na parove, na more i na pejzaž. Uglavnom veliki formati realizovani plošno odlikuju se jasnim konturama, objektivnom reprodukcijom stvarnosti, preciznom tehnikom, minimalnom upotrebom senki i ekstremnom redukcijom.

Mnogi od portreta podsećaju na reklamne plakate i Kac ne pokazuje antipatiju prema takvim poređenjima, naprotiv: „Umetnost ima veze sa modom. I ovde je situacija jasna – ili ste popularni, ili ste demode”, izjavio je na konferenciji za štampu pred vernisaž. Među izloženim portretima najčešće se pojavljuje lice Ejde del Moro, sa kojom je u srećnom braku od 1958, sa raznim modnim detaljima: prevelikim naočarima za sunce, kapom za kupanje, šeširima... Na pitanje zašto se njegova supruga tako često pojavljuje u njegovim grafikama, živahno podiže pogled i kaže: „Zato što nema boljeg modela od nje. Ona je fascinantna žena”. U kratkoj izjavi za „Politiku” Kac je takođe rekao da su ga najviše inspirisali slikari Anri Matis, kada su u pitanju konturne linije i kompozicija, Pol Sezan po formi i koloritu i slikari pokreta Nabi – Pjer Bonar, Eduar Vijar i Feliks Vajoton. Upravo ti elementi pokupljeni od slikara impresionizma uveliko ga razlikuju od umetnika pop-arta. Kacov svet boja i jasnih linija, kao i izum katauta (1978), nose jasan autorski pečat koji ih odvaja od ostalih grafičara.

Marina Bauer