Od Nebojšinog koša do Evite Peron

Navršilo se 60 godina od Prvog svetskog prvenstva za košarkaše, u Buenos Ajresu, kada je naša reprezentacija osvojila poslednje, deseto mesto. Od tada „plavi” su prošli trnovit put od kalemegdanske šljake do najviših mogućih visina, osvojivši pet titula prvaka sveta, više no bilo koji drugi nacionalni tim. Jedna od njih, treća po redu, stigla je u ovom istom gradu, u istoj dvorani („Luna park”), 40 godina kasnije, kada su Divac i drugovi držali čas košarke Amerikancima i Sovjetima.

Možda nije slučajno da je prvi poen na svetskim šampionatima ubacio upravo Srbin, alfa i omega našeg košarkaškog pokreta Nebojša Popović. I tako je sve krenulo, tim košem iz slobodnog bacanja protiv Perua, a nova epizoda stiže kroz nedelju dana, u Istanbulu (28. avgust – 12. septembar), kada će Krstićeva generacija pokušati da dokaže da i danas pripadamo vrhu. I pre 20 godina u „Luna parku” i danas na selektorskoj klupi sedi Dušan Ivković.

Istorija košarke, koju je Džejms Nejsmit smislio još 1891, puna je naših svetlih tragova, mada je prva lopta u Srbiju stigla tek 1923. Ono pravo, nazvano „jugoslovenska škola”, počelo je u prvim danima posle Drugog svetskog rata, a jedan od najmlađih u prvoj generaciji našeg državnog tima bio je Srđa Kalember (82), Zvezdina nezaboravna „dvanaestica”, jednako poznata po svom šarmu koliko i po „igri pod obručima”.

(/slika2)– Prvi generalni sekretar Fibe Vilijam Džons predložio je 1949. da se igraju svetska prvenstva, pa smo mi već dogodine u januaru otišli na kvalifikacije u Nici, na kojima nas je vodio francuski trener Anri Hel – seća se Kalember. – Igrali smo u centru Nice, na trgu Mesena, na postavljenoj drvenoj podlozi i pred montažnim tribinama. Pošto nije bilo svlačionica, presvlačili smo se u obližnjem hotelu.

Kad je izvađena viza za Buenos Ajres, odlučeno je da trener bude Bora Jovanović, međutim, on nije otputovao u Argentinu…

– Dan-dva pred put Jovanoviću se razbolela supruga i on je morao da ostane. Tako je trenersku ulogu preuzeo Nebojša Popović koji je bio i igrač. Bila je to velika stvar za nas, jer tada je bilo teško otputovati i do Zagreba, a mi smo, eto, otišli na drugi kraj sveta. Za razliku od naših fudbalera koji su putovali 14 dana do Montevidea, na Prvo svetsko prvenstvo 1930. godine, mi smo u Buenos Ajres stigli za 36 sati, vozom do Rima, pa avionom do Madrida, preko Lisabona, Dakara, Recifea i Rio de Žaneira. Došli smo nedelju dana pre početka šampionata.

Kalember kaže da je reprezentacija mogla da prođe i bolje, da je bila malo iskusnija. Već u prvom susretu izgubila je od Perua, sa 33:27.

– Bio je to prvi meč uopšte na svetskim šampionatima, a Nebojša Popović je otvorio utakmicu slobodnim bacanjem, što je bio i njegov jedini poen u tom meču. Međutim, Peru nas je pobedio. Posle smo izgubili od Čilea, Ekvadora, pa opet od Perua, i na kraju, kad je trebalo da se borimo da ne budemo poslednji, naš ambasador u Argentini doneo je telegram koji je stigao iz Beograda u kome je bilo naređenje da ne igramo protiv Frankove Španije. Tako smo taj susret izgubili službenim rezultatom. Sećam se, i u Nici smo izbegli „susret” sa Špancima. Dok smo ulazili u jedan restoran, neko je viknuo: Ne ulazite, tu su Španci! Onda su u drugom delu restorana spojili stolove samo za nas, a pošto su stolovi bili spojeni u „T”, sutra se pričalo da smo to uradili zbog Tita.

To što nisu izašli na teren Špancima, koštalo je našu selekciju mnogo. Svetska košarkaška federacija kaznila ju je sa 16 meseci zabrane igranja međunarodnih utakmica.

– Pošto smo povratnu kartu imali deset dana po završetku šampionata, bilo je u planu da odigramo nekoliko prijateljskih mečeva. Međutim, ostalo je da tih deset dana provedemo mnogo slobodnije. Budili smo se u podne i odlazili u razgledanje grada. Ja sam, kao veliki ljubitelj fudbala, takoreći svaki dan bio na stadionu. Gledao sam i River platu, Boku juniors, Indenpendiente… Zbog te kazne nismo išli ni na Evropsko prvenstvo u Parizu 1951. Kakva šteta, zamislite, u ono vreme dve nedelje u Parizu…

U finalu prvog „mundobasketa” sreli su se Argentina i SAD, a pobedilo je domaćin.

– Zajedno s ostalim reprezentativcima bio sam na finalu, na koje smo morali da dođemo sedam sati ranije. U dvorani je bilo više od 10.000 ljudi, a ispred nje barem 40.000. Pričalo se da je na ulicama bilo milion ljudi. Organizator je pre meča delio savijene plakate, na kojima je pisalo „Argentina prvak sveta”, koje su gledaoci otvorili tek kada se to i obistinilo.

„Zahvaljujući” Fibinoj kazni, naši igrači su malo bolje upoznali Buenos Ajres tog novembra 1950.

– Stigli smo da odemo i na jedan politički miting na kome je govorila Evita Peron. Bili smo relativno blizu nje, jer su nam domaćini dodelili posebna mesta. Sećam se vrlo jasno da nije uspela da završi svoj temperamenti govor, jer joj je pukao glas. Kad smo se vraćali kući, svako od nas je iskoristio pravo na dodatnih 14 kilograma prtljaga, pa su nekoliko dana, pa i nedelja posle nas, brodom doputovali šećer, brašno i ostale stvari kojih nije bilo u izobilju kod nas.

Na kraju, svoj boravak u Buenos Ajresu, Kalember je zaključio jednom rečenicom:

– Da kažem nešto u duhu fudbalske knjige „Montevideo, bog te video”, nedavno objavljene u Beogradu: „Argentino, bilo je fino”!

Aleksandar Miletić