Zombi politika

Neodgovorne poruke različitih zvaničnika srpske vlade duboko kompromituju zvanični državni optimizam, koji vladajuća većina pokušava da nametne javnosti. Upravo suprotno, bežanjem od otvorene rasprave i predloga koje iznosi LDP, premijer i njegovi međusobno posvađani ministri nadležni za ekonomiju i finansije izazivaju nove potrese i uznemirenost kod građana i privrednika.
U Srbiji žive milioni odgovornih i ambicioznih ljudi. Nikog od njih vlada ne može da umiri svojom zombi-politikom i pokušajima da smiri cenu osnovnih vrsta hleba i mleka. Hleb i mleko, začinjeni obećanjima o desetinama mostova i autoputeva, ne mogu da ugase ekonomski i socijalni alarm koji pokazuje da nemilosrdno trošimo budućnost najproduktivnijeg dela društva – srednje klase, visokoobrazovanih, mladih, malih i srednjih preduzetnika, investitora.
Nažalost, premijer Cvetković se hvali time da će pregovori sa MMF-om proteći „bez tenzija”, iako se njegovi ministri vrlo nervozno i javno prepucavaju oko suštinskog pitanja: da li je Srbija sposobna da konačno ispuni obavezu kontrole javne potrošnje koju je prihvatila ili će, kao i obično, zbog kupovine glasova ponovo popustiti pred populističkim zahtevom da se svakoj socijalnoj grupi podele mrvice, socijalna pomoć koja će onda, kroz novo slabljenje dinara, brzo biti potpuno obezvređena.
U takvu zemlju i njenu ekonomiju niko ne želi da ulaže, pogotovo u proizvodnju koja zahteva višegodišnje investicije i predvidivost kursa, tržišnih i socijalnih uslova. Što je još gore, u takvoj zemlji svi gube motivaciju da rade, da se obrazuju, napreduju i usavršavaju. Ponašanje vlade u oblasti ekonomije i privrede, isto je kao i kada je reč o kosovskoj politici. Beskrajna demagogija, bežanje od problema, zaklanjanje iza utehe i neubedljivih poruka umirenja.
Ništa u našoj ekonomiji neće biti umirujuće dok se ne okrenemo drugačijoj politici i kroz nju ne stvorimo uslove za novu, efikasniju i sigurniju ekonomiju. Zato, umesto iritantnih poruka da nećemo propasti, ljudima koji ovde žive i izdržavaju državu ona treba da ponudi neophodne rezove: povlačenje države iz ekonomskih odnosa i sa tržišta, jačanje konkurencije, sigurnost svojine, pravednije poreze, efikasnije tržište rada, niže doprinose, oživljavanje privatizacije, sređivanje gubitaških javnih preduzeća u kojima partijski menadžeri godišnje troše milijarde budžetskih subvencija.
Dinar je nacionalna valuta koja je najviše oslabila u Evropi, godišnje i dalje gubimo dve trećine potencijalnog privrednog rasta, evropske integracije najviše opstruiraju ministar spoljnih poslova i vicepremijer zadužen za evropske integracije, a ekonomski deo vlade vodi otvoreni rat u kojem očiglednu premoć ima strana sa većim ucenjivačkim kapacitetom. Vlada je za samo deset dana zaboravila na poražavajući izveštaj Evropske komisije koji naše javne finansije opisuje kao nestabilne, iako smo samo u poslednje dve godine na popunjavanje budžetskog minusa potrošili stotine miliona evra kredita, prvobitno određenih za razvojne projekte i evropske reforme.
Niko iz vlasti nema snage da saopšti jednostavnu istinu da u budžetu ne postoji nikakav višak od 22 milijarde dinara koje smo stvorili. Taj iznos je samo posledica činjenice da smo u malo manjem gubitku nego što je planirano. Taj novac se ne može sada potrošiti, jer je srpski budžet duboko u deficitu, čak i uz ovu uštedu, pa bi olako podeljen novac značio produbljivanje sve većeg javnog duga.
Lično odsustvo političke ambicije ne može više biti opravdanje za popuštanje pred stihijom koja vlada, za posezanje za navikama da se država upliće u tržište, gradi, zida, podržavljuje, pozajmljuje brašno iz robnih rezervi, da država počinje da se bavi poljoprivredom i proizvodnjom, kao u prvim poletnim godinama posleratne planske ekonomije. Tu vrstu ekonomske kontrarevolucije smo već jednom, u poslednjoj fazi Miloševićeve vladavine, jedva preživeli. Sada, deset godina posle Miloševića i poslednjeg rata, ona je rezultat nespremnosti vlade da povuče prave reformske poteze, koji bi smanjili javnu potrošnju, stabilizovali dinar, promenili strukturu i orijentaciju domaće privrede, vratili optimizam i izvesnost među građane.
Vlada Srbije, vodeći demagoški ekonomsku i anahronu državnu politiku, podršku traži među onima koji su sada, iako formalno drugačiji, suštinski i dalje na pozicijama na kojima su i pre 12 ili 10 godina učestvovali u poslednjoj fazi ruiniranja života u Srbiji. To ne sme biti budućnost ove zemlje i LDP će učiniti sve da, kao i do sada, bude jasna ekonomska i politička alternativa neefikasnoj i međusobno suprotstavljenoj vladajućoj većini, kao i agresivnom i retrogradnom ostatku opozicije.

Predsednik Liberalno-demokratske partije