Domaće poluge razvoja

Da bi se uopšte moglo govoriti o smišljenom i organizovanom privlačenju stranog kapitala (investitora), ali i aktiviranju domaćih izvora, mora se izraditi strategija razvoja, izbor prioriteta i grana za investiranje, efekti investicija, a zatim potrebe za kapitalom. Ako se priliv kapitala prepusti stihiji on će više destruktivno delovati u odnosu na razvojne interese i potrebe domaće privrede. Taj scenario je dobro poznat u svim privredama u razvoju, ne moramo ga i mi ponavljati. Bruto investicije su nam niske i kreću se od 11 do 17 odsto u bruto domaćem proizvodu (mada postoje i godine dezinvestiranja). Ako se isključi amortizacija, neto investicije iznose svega od tri do osam odsto. Treba, dakle, povećati učešće stranog kapitala, ali i domaće izvore investiranja. Pri tome nije bez značaja da li se radi o direktnim stranim investicijama, u opremu, grinfild investiranju ili portfolio investicijama.
Portfolio investicije su nam godinama negativne, a direktne se najvećim delom odnose na prodaju preduzeća i banaka u procesu privatizacije. Problem je u tome što su i ova sredstva unesena u budžet i potrošena u tekućoj javnoj potrošnji. Zbog toga je stopa investicija niska, a takvo investiranje neefikasno. U zemlju je ušlo u ovih deset godina oko 69 milijardi dolara (doznakama, donacijama, dugoročnim i srednjoročnim kreditima, privatizacijom). Ogromnim kapitalom ostvarena je skroman stopa realnog rasta BDP od 4,1 odsto a vidimo i nivo investicija. O porastu nezaposlenosti od 440.000 suvišno je govoriti. Strategija dugoročnog razvoja ne postoji, a u tome i investiranja. Sve je prepušteno pojedinačnim i gotovo „slučajnim” odnosima domaćih i inostranih partnera u investiranju.
Moramo formirati državnu banku za razvoj i rekonstrukciju (uz ukidanje Fonda za razvoj Srbije), zatim formirati Institut za razvoj, da ih povežemo s jedne strane s republičkim budžetom (njegovim investicionim delom, kada se odvoji od tekućih rashoda), a s druge strane sa centralnom bankom (a preko nje sa bankarskim sistemom). U njima treba okupiti najbolje kadrove i pamet (iz zemlje i naše stručnjake iz inostranstva). Tu izraditi strategiju, prioritete, naše prednosti u razvojnim faktorima, uzeti u obzir kretanja u globalnim odnosima.... Zatim na toj osnovi razraditi potrebe za stranim kapitalom, njegovo usmeravanje u izabrane prioritete našeg razvoja (uz punu kontrolu upotrebe i efekata).
Može li sada razvojno delovati NIP ili Ministarstvo za NIP koji „krpe sitne rupe”, ali i uz totalnu privatizaciju velikog dela nacionalne (javne) štednje preko budžeta i njenim upravljanjem jedne stranke. Mogu li brojna ministarstva sa slabim i ubačenim stranačkim kadrovima da daju strategiju i viziju razvoja – osim svojih ličnih i stranačkih parcijalnih interesa? Uz navedeno uništena je vrlo kvalitetna statistika investicija (ranije preko ZOP-a). Stihija i nekritički prihvaćena neoliberalna dogma uzeli su svoj danak. Investicije u privredi su došle u zonu dezinvestiranja (uz to je proizvodnja uništena, izvoz onesposobljen, preduzeća nelikvidna i u velikim gubicima).
Potreba za kapitalom će se naglo povećati (jer više nema šta da se proda, doznake zbog finansijske krize sve su slabije, ali i direktne i portfolio inostrane investicije). Prodaja kapitala (resursa) strancima ne treba više da dolazi u obzir, a dalju privatizaciju treba zaustaviti (njeno destruktivno delovanje je veoma jasno). Treba do kraja ubrzati, pojednostaviti i pojeftiniti postupak oko investiranja i učiniti ga javnim, što ne treba posebno isticati.
Strani investitor traži pre svega sigurnost ulaganja, laku repatrijaciju kapitala i profita u slučaju povećanih rizika, visok profit (viši u odnosu na zemlju porekla), stabilnost i jasnoću propisa i poverenje u državu. Moraju se povezati stimulativne mere monetarno-kreditne, fiskalne, politike raspodele i platno-bilansne politike (kapitalne transakcije) sve u funkciji oživljavanja investicija i razvoja. Svi navedeni delovi makroekonomske politike sada deluju odvojeno, često i suprotstavljeno (na primer monetarna politika s osnovnim ciljem stabilizacije cena i kursa, nema ni u tragovima podržavanje investicija i izvoza kreditnom podrškom), dok fiskalna politika ide na uravnotežavanje budžeta i održavanje socijalne politike.
Dugo visoko precenjeni kurs dinara (koji se brani trošenjem deviznih rezervi od gotovo 1,8 milijardi evra, što je više od polovine prihoda od dosadašnje privatizacije) nije stimulativan za strane investitore, posebno kada se radi o zajedničkim ulaganjima ili učešću u dobiti. Mere raspodele su u funkciji finansijskog sektora i inostranstva, odnosno domaćih nosilaca kapitala koji ga usmeravaju u privatizacije, neproduktivno ulaganje, trgovinu, kupovinu zemljišta ili se spekulativno odliva u inostranstvo (da bi se vraćao kao „inostrani” kapital).
U takvom ambijentu ne može biti osmišljene razvojne politike i podržavanja investicija i štednje, ali ni ukazivanja inostranim potencijalnim investitorima na to za šta je država zainteresovana i koji su prioriteti u investiranju i razvoju (koje daje olakšice, stimulanse, garancije i ostalo). Nema dugoročnog brzog razvoja i boljeg života koji se uvoze iz inostranstva, od sopstvenih snaga i pameti. Pri tome inostrani kapital treba da posluži samo kao doping i stimulans u aktiviranju domaćih faktora razvoja.

Profesor univerziteta iz područja finansija i bankarstva