Zakon o crvenom tepihu

Jeste li primetili da se zakoni u Srbiji stalno donose po hitnom postupku i jeste li se možda upitali – zašto? Razlog nije beznačajan, na taj način predlagač (u liku nekog ministra) zaobilazi javnu raspravu o svom "čedu", koje je često takvo da samo onaj ko ga je pisao može da ga voli. A zašto bi uopšte i trebalo slušati nekakvu kritiku, ako se to već ne mora? Korist od hitnog postupka još je u tome što će ova vlada tako lakše pripremiti i kroz parlament progurati mnogo, mnogo zakona, kao nijedna pre nje. Lepo, ali ova merna jedinica uspeha se kod Sovjeta zvala trudodan.

Udarnički dođosmo i do najnovijeg, hitno upućenog, Zakona o stranim ulaganjima, koji se od ostalih razlikuje po tome što je jedna jedina javna rasprava ipak održana. No i to se predlagačima obilo o glavu, jer se ispostavilo da je ovaj predlog zakona veoma sporan. Mediji prenose da je Svetska banka skoro očajna i da je pisala pismo ministrima da ga menjaju, da je SIEPA, agencija koja se do sada (sasvim kompetentno, uzgred da kažem) bavila promocijom izvoza u Srbiji, jednostavno izostavljena iz zakona, kao da ne postoji. Novine pišu još i to da predlog zakona nije u saglasnosti sa zahtevima koje postavljaju izvori prava Evropske unije, i sve tako. Da nema tog hitnog postupka, ko zna da li bi ovakav predlog uopšte mogao da uđe u skupštinu.

Ali šta to vlada hoće i šta im se baš toliko zamera? Osnovno čime se ministar Parivodić hvali istovremeno je i razlog za očaj svih ostalih nabrojanih, a sve se može smestiti pod naslov – jedinstveni šalter. To je u svetu poznati mehanizam privlačenja tih razmaženih stranaca, koji nemaju nameru da obijaju milion pragova u zemlji u koju dolaze, i to iz najmanje dva razloga. Prvo, to predugo traje, i drugo, to je preskupo, jer na gotovo svaki šalter, kao što znamo, treba odneti i neki prigodan poklončić. Stoga je strancima prihvatljivije da sve "dažbine" plate odjednom, da službenici to lepo među sobom raspodele, ali da na vreme obave posao. Nije sporno da bi i za Srbiju jedinstveni šalter bio sjajan doprinos, samo da se u ovom predlogu zakona nije potkrala jedna mala logička greška: jedinstveni šalter pretvorio se u onoliko opštinskih šaltera koliko imamo opština, što je pojam jedinstvenosti poprilično obesmislilo. Tim više, što se predviđa (član 32) da svaki predsednik opštine ima ovlašćenje da odbije stranog investitora ako mu opštinski činovnik "u pismenoj formi"  ukaže na – pazite ovo – osnovanu sumnju da to neće valjati za opštinu. Ko se ovde ne seti Alekse Žunjića i Josifa iz Trbušnice, nije naše gore list! A kolika bi trebalo da iznosi mala pažnja kojom bi stranac otklonio tu osnovanu sumnju, to ne piše, to je valjda u nadležnosti lokalne samouprave.

U Srbiji stvarno postoji problem u tome da opštine odlučuju o svemu što je u vezi sa zemljištem, urbanističkim i građevinskim dozvolama i da je sva vlast ovde zaista u rukama predsednika opštine. To je sve dosadašnje strane investitore užasavalo i to stvarno predstavlja otvoren problem, sve dok se ne ukine državna svojina nad gradskim zemljištem, što se ne zna kad će biti. No, ni besmisao višestrukosti jedinstvenog šaltera nije rešenje. Da sam u pravu, priznao nam je i sam pisac zakona, rekavši u članu 43 da sa najvažnijim investitorima (od preko deset miliona evra) ipak neće raditi tamo neki predsednik opštine, već lično ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom! Ministar, dakle republički nivo, odjednom može da se petlja u lokalnu samoupravu i postaje vlastan da obezbedi sve potrebne dozvole u rekordnom roku! Ali samo ako si najvažniji, inače ne može. 

A sada nešto sasvim drugačije: ako se među tim najvažnijima nađe neki investitor koji baš i ne bude imao tačno deset miliona evra, ili baš ne ispunjava neki drugi uslov iz člana 43 ovog budućeg zakona, ministar i njega može primiti na ovaj glavni jedinstveni šalter, ali samo ako proceni da postoji opšti interes (aha!). Kakva objektivnost, kakva transparentnost, kakva lucidnost! Ni ovde ne piše koliko će investitora koštati ta privilegija da ga ne šalju na jedinstveni šalter u Trbušnici, ali postaje sasvim jasna jedna druga zagonetka – a to je zašto se FIC (Savet stranih investitora) na javnoj raspravi uopšte nije bunio protiv svih ovih tužnih novina u predlogu zakona? Pa, nije se bunio verovatno zato što dok je člana 43 svi oni mogu igrati na kartu tog opšteg interesa, što njima rešava sve probleme. A možda su procenili da je ovo rešenje ipak maksimalni domet ove vlade, pa da ne kvare.

No, kako bi se ova stvar mogla bolje rešiti? Lako. Srbija treba da osnuje ministarstvo za strane investicije, koje bi radilo poslove jedinstvenog šaltera: privlačilo bi nove strane investitore i pomagalo im da sve osnivačke aktivnosti obave na jednom mestu i nigde više, uz plaćanje svih dažbina jedanput i nikad više. Pred strane investitore tada bi konačno bio postavljen crveni tepih (svi naši konkurenti odavno su ga već postavili), a žarišta korupcije u Srbiji bismo time smanjivali umesto što ih ovako umnožavamo. Ali to je suviše jednostavno rešenje da bi ga neko ovde uopšte primetio.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, član Centra za liberalno-demokratske studije