Crkvi crkveno, narodu narodno, a dugovi?

Povratak oduzete imovine je neizbežna obaveza ove države i tu nema ničeg spornog. Ali način na koji će to biti izvedeno umnogome će odrediti njenu dalju sudbinu. Sve priče kako će se to finansirati iz domaćih realnih izvora su obično samozavaravanje. To bi bilo tačno samo pod uslovom da dalje inozaduživanje prestane u potpunosti. Jer ne može opstati tvrdnja da se nešto plaća iz sopstvenih izvora, ako pri tom oni nisu dovoljni da podmire ostale obaveze države, pa se mora pribeći pozajmicama po drugim osnovama.

Analizirajmo prvo postupak vraćanja imovine oduzete (otete) crkvama i verskim zajednicama. Iako se u zakonu iz 2006. koristi termin ,,oduzeta” imovina, blaženopočivši patrijarh Pavle je bio u pravu kad je u razgovorima koristio termin „oteta” imovina. Naime, osim po osnovu pisanih, kakvih-takvih odluka po kojima se imovina oduzimala, bilo je perioda kada je ona otimana bez ikakvih pisanih naloga. Srećom, i SPC i ostale crkve i verske zajednice, sačuvale su gro dokumentacije. Tu je problem u nečem sasvim drugom – u konceptu samog zakona.

Zakon ne generalizuje imovinu pojedinih crkava i verskih zajednica, već ide na pojedinačna rešenja. Imovina se vraća u naturi, a gde to nije moguće daje se naknada u državnim obveznicama, nakon procene od slučaja do slučaja. A, na malim segmentima moguća su strahovito velika odstupanja u procenama (npr. nekadašnja ledina sada skupo građevinsko zemljište i obrnuto, nekad bogati vinograd sada obična ledina). Autor ovih redova je, svojevremeno, predložio nacrt zakona po kome bi se oduzeta (oteta) imovina tretirala zbirno za svaku crkvu i versku zajednicu (u tako stvorenoj masi dolazi do unutrašnjeg potiranja pluseva i minuseva). Nažalost, sada imamo jednu potpuno otvorenu fluidnu situaciju.

Direkcija za restituciju (uz dužno poštovanje prema tim osobama zbog izuzetno obimnog posla) mora odmah da saopšti kolike su ukupne finansijske obaveze države Srbije prema crkvama i verskim zajednicama (u vrednosnim papirima) i kolika je vrednost imovine države Srbije oko koje je postignuta saglasnost da se vraća u naturi? Prvo je neophodno da bi se što pre napravila finansijska projekcija (zakon ne precizira na koliko godina će glasiti obveznice), a ovo drugo da bi se sračunalo za koliko se umanjuje imovina države i prihodi od te imovine. Prema podnetim zahtevima reč je o skoro 2.000 objekata i preko 80.000 hektara zemljišta. Da se razumemo, ni druga strana (crkve i verske zajednice) nije pošteđena slabosti zakona. Od njih se očekuje da se samostalno uhvate u koštac sa mnogobrojnim, za njih netipičnim zadacima (od pripreme eventualnih kontrapredloga direkciji do trgovanja hartijama od vrednosti).

U okviru privatizacije, dolazilo je do prodaje „spornih” preduzeća i po ceni od samo 20 odsto od procenjene vrednosti (početna aukcijska cena), a država je time zaduživana za pun iznos prema „starim” vlasnicima. Ni indirektne štete nisu zanemarljive. Tokom mandata prve postavke Unmika i prvih razmišljanja o privatizaciji kosovskih društvenih preduzeća, na primedbu da tu postoji mnogo starih vlasnika, dobijen je logičan odgovor: zašto se bunite, kad ni u ostaloj Srbiji niste vratili imovinu?