Sećanje na prištinske starce

Ono što postoji negde zapisano građa je za naučne istraživače, ali ono što je u pamćenju ljudi, odlazi zauvek sa njima ako se ne pribeleži. Naravno, tu se postavlja pitanje koliko je to pamćenje verodostojno. Čini mi se da stari ljudi mnogo bolje pamte svoje doživljaje, ljude, imena i datume iz svoje mladosti i ranog perioda života nego od pre godinu dana.
Razgovore sam vodila 1993-94, prikupljajući građu za knjigu ,,Mali odmor, spomenar prištinske gimnazije”.
Jedan od mojih najstarijih sagovornika rođen je 1910. Živeo je sam, bio je nagluv (televizor je radio sa maksimalno povećanim tonom), imao je probleme sa prostatom i anginu pektoris. Iako sam bila uporna nije želeo da razgovara sve dok ga nisam ubedila da nisam novinar niti političar.
Pošto je stekao poverenje u mene imao je potrebu da mi priča o svojoj usamljenosti, o svojim bližnjima koje je izgubio, ratnim stradanjima u logorima i političkim dešavanjima u kojima je učestvovao. Na svoje najbliže je bio ljut, reklo bi se, šturo ili nikako nije govorio o njima.
Pričao je slikovito, tako da sam lako i sa zadovoljstvom gradila svoje priče. Kada sam mu odnela knjigu ,,Mali odmor...”, koja je izašla iz štampe 1995, bio je zadovoljan i ponovo je imao temu za razgovor. Zaboravljao je na svoje bolesti i vremenom je sasvim prestao da priča o njima. Nisam govorila glasno, a on me je sasvim dobro čuo. Gospodin je morao da napusti svoju kuću u toku bombardovanja i umro je u izbeglištvu.
Moja sagovornica bila je i gospođa rođena 1912. godine. Imala je visok krvni pritisak i bojala se smrti. Nije se udavala već se posvetila bratu koji se takođe nije ženio. Od kada je on umro, ova gospođa je živela sama.Pričala mi je o vremenu iz svoje mladosti, a onda je iznela i kutiju sa pismima, brižljivo uvezanim raznobojnim mašnama. Gospođa Živka Janković, tako se zvala, posle nasilnog odlaska iz svoje kuće u centru Prištine poživela je ostatak života u Beogradu u staračkom domu na Karaburmi sve do 2008. godine.
Treći primer – bračni par. Gospodin rođen 1911, gospođa 1915. godine. On je imao oštećen sluh, probleme sa prostatom i disajnim organima. Ona je bila vitalna jer je imala obavezu da neguje supruga. Prosto je mislila da ona to najbolje radi.
Pri prvom susretu ispoljili su letargičnu nezainteresovanost za moja pitanja, ali ja sam govorila glasno da me deka čuje. Baka je ponavljala moja pitanja i ja sam ih zamolila da malo razmišljaju o svojoj mladosti i da se prisećaju kako bi mi pomogli.
Sledeći put su već bili radosni što me vide i imali su puno priča. Njihova priča je deo knjige ,,Priština, Prištevci i vreme”. Kasnije sam odnela fotografije na kojima nije bilo ništa zapisano a pripadale su vremenu njihove mladosti. Sve su marljivo dešifrovali: godine, ličnosti, događaje. I oni su morali da napuste naš grad 1999. U Nišu u gerontološkom centru nastavila sam da ih posećujem. Gospodin Čedomir je umro u zimu 2002. godine. Gospođa Jelena poživela je u gerontološkom centru sve do decembra 2009. godine.
Nisam, nažalost, na vreme, zapisala kazivanja svoga dede i svojih baka. Na ovaj način korim sebe zbog toga i podsećam mlade na strpljenje i malo više pažnje prema bliskim starinama. Slušajući ih, krepimo ih i lečimo.
Pisac iz Gračanice