Postao ono što je osuđivao

Ti si ono što zastupaš – izreka je koja ne važi za mnoge političare, a pogotovu ne za Amerikanca Kena Melmana (44). Dotični je upravo izjavio da je sušta suprotnost onome što je propagirao, tačnije – da je ono što je kao stranački funkcioner osuđivao.
Javno je sada priznao da je homoseksualac, iako je podužu političku karijeru izgrađivao baš kao agitator protiv homoseksualnosti. Bio je krajem 2004. na čelu izborne kampanje koja je Džordžu Bušu mlađem donela drugi predsednički mandat – dobrim delom zato što je predstavljen kao odlučni protivnik sklapanja „gej” brakova. Za taj uspeh Melman je nagrađen: već u januaru 2005. postavljen je za operativnog predvodnika tada vladajuće Republikanske partije, čija je izborna baza najmasovnija u tradicionalističkim sredinama koje „ne podnose iskrivljavanja morala”.
U prvom u nizu intervjua datih povodom svog „preokreta”, Melman – koji je sa kormila stranke smenjen pre dve godine i sada radi u direktorijumu njujorške kompanije KKR, specijalizovane za berzanske aktivnosti – magazinu „Atlantik” je izjavio da mu je „najzad” laknulo. Jer, oslobođen političkih obaveza, može sebe da ispolji onakvim kakav, intimno, jeste.
Navodno niko nije znao, pa ni on sam „donedavno”, za njegovu sklonost ka homoseksualizmu, potiskivanu u skladu s partijskim potrebama. Žali, dodaje, što „nije ranije mogao” da se predstavi kao „gej”, ali kaže da je ipak odudarao, koliko je mogao, od stranačke matice, zalažući se za delimično unapređenje prava homoseksualaca. „Nesporno je da lično nisam stajao na pozicijama politike koju sam zastupao i zaista žalim zbog toga” – ispovedio se, naglašavajući da mu je takav raskol „lično teško padao”. Privatnost je, proizlazi, podredio partijnosti. Važnije mu je bilo da doprinese stranci, i svojoj karijeri, nego da iskaže celinu svoje ličnosti.
U tome nije izuzetak. Politika je, širom sveta, svojim akterima smanjila prostor za privatnost. Čak i u demokratijama, koje podrazumevaju neistomišljeništvo, disidentstvo se neretko – stranački kažnjava. Ispostavlja se, ujedno, da u nizu zemalja koje su se oslobodile diktatura i autoritarizma opstaje „partijokratija”, s davanjem izrazitih sistemskih prednosti „našima” nad „ostalima”.
Tek po odlasku s funkcija, mnogi otkrivaju ko su odista, ili bar tvrde da su „zarad viših interesa” radili i ono s čim se nisu slagali. Nekadašnji Bušov portparol Skot Meklelan je u memoarima, na primer, napisao kako su neke od ključnih odluka tadašnje administracije bile „velike greške”, iako je on, kao predstavnik Bele kuće za štampu, javnost uveravao u njihovu ispravnost.
Melman je donekle izuzetak – priznaje da je on lično postao deo onoga protiv čega se politički borio. Protivreči i izreci koja se pre šezdesetak godina pročula iz francuske vlade: „Politika je veština da se donošenje odluka odloži sve dok one ne postanu nevažne”. Jer, on je vrlo ličnu odluku da obznani da nije onakav kakvim se predstavljao doneo – tek kad mu je ona postala važnija od politike.
M. Pantelić