Svađa oko računa

Prizor podseća na zagrobni život: najdublje zakopanima na svetu stiže pomoć nebeskih poslovođa. Scena nije filmska nego stvarna: stručnjaci američke Agencije za svemirska istraživanja poslati su da posavetuju spasioce kako da olakšaju položaj čileanska 33 rudara, zatrpana u oknu zlatne i bakarne žice, 700 metara ispod zemlje, u pustinji Atakama, 900 kilometara severno od prestonice.

Cilj operacije je da ugrožene obodri, kao što se to čini s kosmonautima, kako ne bi pali u depresiju u dugom čekanju na ponovni susret sa svojima. Izbavljenje im sleduje, tvrde nadležni, ali tek za nekoliko meseci, pri čemu je najvažnije da zatrpani, još od 5. avgusta, ne izgube prisustvo duha. Ostalo im se dotura kroz prokopani otvor, prečnika osam centimetara: uz neophodne namirnice, prispevaju pisma, primerci Biblije, nikotinske žvake. Omogućen im je televizovani razgovor sa spoljnim svetom, a emitovaće im se i filmovi „za dobro raspoloženje i optimizam”...

Akcija može da se doživi kao globalni simbol. Milioni ljudi osećaju se kao da ih je ekonomska kriza duboko zakopala i vapiju za spasonosnim ili bar antidepresivnim pošiljkama.

Trenutno, nevladini stručnjaci veće šanse za izlazak na površinu daju duboko zatrpanim rudarima u Čileu nego potonulima, širom sveta, u nezaposlenost i dugove. Američki dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Pol Krugman je upravo osporio službene vašingtonske izveštaje da je u toku privredni oporavak. U „Njujork tajmsu” je ocenio da ne može biti ni reči o oporavku u situaciji kad je „astronomski visoka” stopa nezaposlenosti.

Po njemu, zvaničnici namerno „zaslađuju” stvarnost da bi „izbegli odgovornost”. Pravdaju se, nastavlja, da je rizično sada preduzimati „neuobičajene poteze” a zanemaruju da baš „igra na sigurno” preti da „ustali stagnaciju i veliku nezaposlenost”.

Situacija podseća, zapravo, na svađu oko računa: ko treba da plati ceh za lumpovanje koje je razbucalo sistemsku „kafanu”? Krugman, kao i pariski „Mond diplomatik”, sugeriše da se socijalni mir može postići: većim oporezivanjem najbogatijih, u američkom slučaju – jednog postotka multimilionera.

Tradicionalisti tvrde, međutim, da se tako „srlja u propast” jer se smanjuje moć najimućnijih da investiraju u privredni oporavak. Pojedini šefovi velikih kompanija čak sugerišu da bi mere za ravnomerniju raspodelu antikriznog tereta koje preporučuje predsednik Barak Obama – „odrodile Ameriku od nje same”.

U otporu većem oporezivanju njihovih delatnosti, ne libe se da baš nagrde Obamu. U svom magazinu je Stiv Forbs optužio sadašnju administraciju da je „neprijateljska prema slobodnom preduzetništvu” i da „veruje u stereotip da su biznismeni većma nemoralne osobe” i da pri tom ona u ekonomiji preduzima mere „nalik Musolinijevim” ili „neosocijalističkim, etatističkim”…

Osnivač kompanije Blekston grup Stiven Švarcman bio je još manje obziran. „Ovo je rat, nalik Hitlerovoj invaziji na Poljsku 1939” – zabeležene su njegove reči protivljenja smernicama koje bi ga podvele pod oporezivanje – dohotka (35 odsto) umesto kapitalne dobiti (15 odsto).

Oponenti preteraše – prokomentarisao je njujorški „Njusvik”. Obama i njegove demokrate samo smatraju, dodaje nedeljnik, da „nije fer da ljudi kao što je Švarcman, čija se imovina procenjuje na osam milijardi dolara, plaćaju porez po nižoj stopi nego njihovi sekretari i šoferi”.

Krugman i pobornici sličnih programa dokazuju da je za privredni oporavak potrebna veća potrošnja pa da je neophodno da se dažbine povećaju (po isteku Bušovog zakona o poreskim olakšicama) samo najbogatijima jer „oni štede a ne troše”. Tako bi se, kažu, dobila sredstva za povećanje zaposlenosti i ukupne kupovne moći najistrajnijih i najmasovnijih potrošača – nižih i srednjih društvenih slojeva.

Pokušavajući da skrenu pažnju sa rastućih socijalnih neuravnoteženosti, izvesni vladajući krugovi ne prezaju ni od potpirivanja „rata među generacijama” – ukazuje profesor Londonskog univerziteta Džordž Ervin. Trude se, precizira, da odgovornost za pogrešnu politiku, svih uzrasta, pripišu „raspikućstvu starijih” koje je „potomke uvalilo u dugove”, dok u stvarnosti pate – mase svih uzrasta.

Kad se sve navedene razlike u pristupima imaju u vidu, zaista ima razloga da se veruje da bi zatrpani čileanski rudari mogli pre da izađu iz nevolja nego ostali nesrećnici. Takav ishod bi podstakao dva tumačenja: prvo, da je mogućan izlaz i iz situacija koje su obično beznadežne, i drugo – da je ustaljene, sistematizovane, muke teže, pa i skuplje, otklanjati nego vanredne drame…