NI LUKSUZ, NI JERES

Razumem razočarenje, pa i bes, zbog načina na koji Kosmet odlazi, otuđuje se, otima – kako vam drago, ali nikako ne razumem razočarenje, pa i bes, usmeren prema Politici zbog teksta objavljenog prošle nedelje na ovom mestu.
Pošto je i komentator na kraju krajeva čovek, sa zadovoljstvom konstatujem da u razmišljanjima nisam usamljen.
Odijum kritika primam na sebe.
I otpisujem nekim kritičarima.

Grešite, gospodo/drugovi. Pobrkali ste lončiće. Ne želim da pišem o Kosovu kao o carevom novom odelu. Kažem ono što mislim i vidim: car je go. A to što Politika objavljuje i ovakav stav samo joj ide na čast.

Ni ove novine, ni ovaj novinar ne prodaju ili predaju taj deo zemlje Srbije. Počeo je da se gubi davno: kada Srbima nije dozvoljen povratak posle Drugog rata, Ustavom iz 1974, potiskivanjem Albanaca sa svih ključnih političkih, privrednih i javnih funkcija, odbijanjem dijaloga, osloncem na silu i represiju.

Kada je svet posle bombardovanja rešio da se ozbiljno pozabavi kosovskim problemom, mi smo ga gurnuli pod tepih. Ćutali smo kao da ga nema. Ne samo politički. Ko je spominjao lignit i strateške rude, ili sliv četiri reke koje čine jedan od najvećih vodnih rezervoara Evrope? Ko status pravoslavnih svetilišta? Ko i sada poteže te argumente?

Kosovski zamajac međunarodne zajednice bio je u punom zamahu kada smo se angažovali – zakasnelo i traljavo. Samo se setite kokusa, tog američkog lobističkog tela koje dugo nije znalo da li da brani stavove našeg predsednika, premijera ili šefa diplomatije.

Onda smo, konačno, uspeli da usaglasimo platformu, da je prihvatimo u Skupštini, da Kosmet unesemo u Ustav. Jedino nam niko nije rekao šta će biti ako ne bude onako kako bismo mi voleli. Šta nosi dan posle.

Oni tamo – a oni tamo odlučuju jer sila boga ne moli – sasvim su se približili rešenju. Većina ovih ovde – a ovi ovde sem iluzije da u Beču o nečemu ozbiljno pregovaraju malo o čemu odlučuju – odbijaju da se suoče sa scenarijima koje nam spremaju. Drže se onoga: tim gore po činjenice.

Poučen primerom Izraela, koji je bez obzira na svoju moć i saveznike morao da otvori bolne pregovore sa Palestincima i da se odriče delova svoje biblijske zemlje, već duže vreme upozoravam da je kosovsko pitanje suviše ozbiljno da bi bilo prepušteno samo političarima.

Kao iskreni protivnik ,,svetih krava", javno tražim da čujemo (ako treba i pročitamo) sva mišljenja. Nažalost, vreme za nacionalnu sintezu je iscurilo. Odluke se ne donose ovde, stižu preko emisara i diplomata.

Ne mogu više da na sve strane slušam ariju ,,Nepravda" u izvođenju hora ,,Mali Kalimero". Ne zato što nepravde nema, već zato što to nije muzički sastav za ovo vreme. Zato me neki ekstremni političari podsećaju na stražare Platonove ,,Idealne države". Zato me neke estradne demokrate podsećaju na Montija Pajtona ili iluzionistu Dejvida Koperfilda.

Moramo da znamo da su sve opcije u igri. Niko nema pravo da o njima ne razmišlja, od političara i analitičara do medija. Zatvaranjem očiju nećemo sprečiti loš razvoj događaja niti ćemo sačuvati rešenja koja priželjkujemo. 

Toliko o Kosmetu. Ne bih dalje o tome.

Vraćam se profesiji. Malo, malo pa negde čujem: zašto ste tom i tom ustupili prostor u novinama? Takva lavina – jer većina komentara na moj tekst je negativna – obrušila se sada i na mene i na Politiku. Odakle mu pravo da uzurpira prostor? Zašto prodaje zemlju? Šta nas briga šta on misli!

Imam tu privilegiju da takve obavestim da moj posao trenutno nije javno informisanje, već javno komentarisanje. Da se Politika nije otvorila – a većina tvrdi da je to priželjkivala – kako bismo utvrdili gde smo? Kako bismo znali šta misle ljudi koji se olako ubacuju u ,,ćutljivu masu". Iskreno sam zadovoljan – nije ironija – što se pokazalo da mnogi umeju da pišu i otpisuju po Internetu, i kada ih iznerviram i kada me hvale. Kamo sreće da smo ranije krenuli.

Pošto ideološki ili populistički ne jurim izborne glasove, ne smeta mi da budem manjina. Smeta mi, veoma, netolerancija prema manjinskom mišljenju. Šta ćemo, da ga ukinemo pa da svi imamo samo jedno? Partijsko? Versko? Rasno? Biće da je po onoj: postoje samo dva mišljenja: moje i pogrešno.

Neko će reći da ima najmanje stotinu razloga zbog kojih ,,Balkansku slagalicu" nije trebalo objaviti u ovom trenutku – čuveni ,,ovaj trenutak". Odgovoriću da nasuprot tom njihovom sijasetu razloga ,,protiv" ima samo jedan ,,za": to je način da se spasemo jednoumlja.

Dakle, može li da se objavi stav s kojim se većina ne slaže iz ko zna sve kojih razloga, od legitimnog patriotizma i razumne zabrinutosti preko inertne neobaveštenosti do nojevskog zabadanja glave u pesak? Može i treba. Suštinska sloboda podrazumeva pravo neslaganja sa većinom, ako treba i do granica nerviranja.

Jedna naša esnafska izreka kaže da novinari nisu krivi za ono što su objavili, već za ono što nisu objavili. Držeći se načela da u demokratiji postoji sloboda misli i govora, a imajući na umu pomenutu izreku, pišem ono što mislim nadajući se da ću barem malo doprineti debati.

Pošto ni ja, ni Politika koja štampa moja ,,izdvojena mišljenja" ne predajemo ili prodajemo Kosovo, čudi me ostrašćenost u reagovanjima (neka su bila toliko vulgarna da nisu ni objavljena na sajtu). Jedni su besni. Drugi razočarani. Treći, ziloti, odgovaraju komandno. Postrojavaju reči pred smotru.

Otkud tolika nespremnost da se čuju različita mišljenja? O kakvom dijalogu, toleranciji i demokratiji pričamo kada ne dopuštamo da sem varijante A postoji i varijanta B? Razliku između dve opcije ne određuju emocije već analiza. A analizu treba analizirati; da li je studiozna ili površna, dobra ili loša, metalno hladna ili epski usplahirena, o svemu tome može da se priča.

Znam, udario sam u najosetljiviji nerv. Baš zato. Da bismo bili spremni na sve. Ako nas političari ne obaveštavaju, mora neko. Razumem nečiju ozlojeđenost, ali to nije dovoljan razlog da ne izađem pred javnost pripravan da me sutrašnja realnost demantuje ili potvrdi. Da nekoga i ovim tekstom ponovo motivišem da debatuje – bez psovki, molim. Ne odustajem. Sa štitom ili na njemu.

Prenebregavajući činjenicu da svako ima pravo na stav, većinski ili manjinski, epski ili realističan, hrabar ili oportunistički, romantičarski ili pragmatski, stičem utisak da su mnogi iznenađeni što su u Politici pročitali tekst koji, po njihovoj oceni, ne priliči listu. Sve u strahu da će jedna ,,zagađena jabuka" – moj tekst – zagaditi ne samo ovaj list i njegove čitaoce, već i čitavo društvo.

Znam veoma dobro šta Politici ne priliči: jezik mržnje, vulgarnost, cenzura. Ako neko misli da kupuje list da bi u njemu pročitao samo ono s čim se slaže, ono za šta se zalaže njegova omiljena stranka, onda se vara. Politika demokratski otvara vrata raznim mišljenjima, uključujući i potpisnikovo.

Zadržavam stoga sebi pravo da nastavim da branim svoje stavove. Ne šlihtam se ni većini ni manjini. Odbijam da me stranački identifikuju – vraški težak posao u zemlji u kojoj je lepljenje etiketa popularan hobi.

Vreme i događaji prosuđuju ko je u pravu. Situacija i dalje nalaže da se stavi prst na čelo. Ispostavlja se da je više prstiju nego čela. Što je proizvod arhaične netolerancije. Pravo na lično mišljenje nije ni luksuz ni jeres.