Maltretiranje

U poslednjih nedelju dana dve vesti su mi posebno privukle pažnju. Devetogodišnja devojčica, učenica trećeg razreda osnovne škole, se obesila na terasi svog stana jer nije više mogla da podnese maltretiranje dece u školi. Srednjoškolac koji je mesecima posmatrao kako grupa učenika iz iste škole maltretira njegovog druga je izvršio samoubistvo. Za sobom je ostavio pismo u kom navodi imena učenika koji su se iživljavali nad njegovim drugom i duboko
se izvinjava što nije imao snage da se suprotstavi počiniocima i pomogne prijatelju. Osećaj krivice je bio toliko jak da ga je odveo u smrt.

U Japanu je stopa samoubistava veoma visoka. Samoubistva su uobičajena među
srednjoškolcima, a u poslednje vreme i među osnovcima. Jedan od najčešćih razloga samoubistava među mladima je IĐIME (maltretiranje, kinjenje,neprekidno, smišljeno vređanje). IĐIME je u Japanu vrlo često, ali se zbog strogih društvenih normi i specifične kulture ne pristupa rešavanju problema direktno, već se sve zataškava, a počinioci prolaze
nekažnjeno i žrtve se povlače.

Dejan je moje treće dete i mislila sam da će meni njegovi dani školovanja biti još jednostavniji i smireniji nego što su bili sa ćerkama. Obe ćerke su u Japanu završile dvanaest godina škole, obe su prošle kroz ŠIKEN ĐIGOKU (ispitni pakao), prijemne ispite između niže i više srednje škole. Gledajući iz ove perspektive njihovi dani su prošli bez preterane nervoze i bez većih problema, obe su uspele da se upišu u željene škole, da se prilagode drugačijim običajima i strogim ,nepisanim društvenim pravilima.

Dejan je sad u trećem razredu niže srednje škole i na kraju ove školske godine, u martu 2011. ga očekuje težak i obiman prijemni ispit. Japanski se đaci spremaju nekoliko godina za prijemni, a poslednja godina niže srednje škole je potpuno posvećena pripremama. Dejan je morao da promeni školu kako bi mogao da se skoncentriše na učenje i da pobegne od maltretiranja i konstantnog vređanja.

Još u osnovnoj školi je grupa dečaka počela da maltretira Dejana. Zašto? Tačan odgovor na to ne postoji. Ko zna zašto neko maltretira drugog? Nesvesno, da bi se oslobodio stresa, da bi izgledao jači u očima grupe, zato što ima sadističke sklonisti, zato što je nadređeni naredio, zato što je slabić.....razloga ima na desetine. Ne verujem da psihijatri i psiholozi imaju jasan i jednostavan odgovor na ovo pitanje.

Elem, Dejan je postao žrtva IĐIME još kao osnovac. U početku je sve delovalo kao nestašno zadirkavnje i igra dečurlije. Deca su ga (po njihovim merilima pogrdno) nazivala KINPACU GAJĐIN (zlatokosi stranac), zakopavali su mu cipele u pesak, pozivali ga da se igraju žmurke, a onda pobegli....Kako je bivao stariji, maltertiranje je postajalo ozbiljnije. U školske cipele su mu stavljali majonez, kečap i rajsnegle da bi se uboo i umazao. Ismevali su mu se grupno, gađali ga zemljom i kamenjem, odbijali da sede pored njega u autobusu kad su išli
na ekskurziju,a kad su ga slučajno dodirnuli u prolazu ponašali su se kao da su dodirnuli najljigavije đubre.....mogla bih da nabrajam još podosta.

Učitelji su bili svesni svega, ali su sve zataškavali. Nisu bili u stanju da reše problem, da reaguju pravovremeno ili da uperu prstom u decu koja su maltretirala Dejana. Trudili su se da drže sve pod tajnim velom iz razloga da njihova grupa, u ovom slučaju njihov razred i škola ne budu pod reputacijom da se tamo dešava IĐIME.

Mislili smo da će se deca smiriti i da će prestati sa maltretiranjem kad krenu u nižu srednju školu. U novoj sredini maltertiranje je nastavljeno, ali na podmukliji način. Ista grupa dece kojoj su se pridružili novi je nastavila sa podlostima, svojstveno srednjoškolcima ovde. Počeli su da mu šalju anonimna preteća pisma, mejlove i komentare na Dejanov blog sa morbidnim, zastrašujućim sadržajem. Sakrivali su mu sveske i knjige i zabadali rajsnegle na njegovu sliku (svaki đak ima svoju sliku, zalepljenu na zidu učionice).

Svaki naš razgovor sa nastavnicima se završio njihovim navodnim razumevanjem i obećanjem da će razgovarati sa svim đacima. Uvek su odbijali da kažu ime počinioca i na svako naše pitanje su davali neodređeni, rasplinut odgovor. Po našem mišljenju Dejan nije trebao da se povuče jer on nije nikom ništa loše uradio, nikog nije kinjio niti se sa nekim svađao.

Začuđujuće zrelo za svoj uzrast, Dejan je posmatrao aktere svih tih gadosti kao slabiće, inferiorene i iskompleksirane osobe koji se ohrabre u grupi i svu svoju frustraciju ispoljljavaju nad nekim koji nije isti kao oni. Grupna jednakost je izuzetno važna i svako odskakanje od prosečnog u bilo kom smislu se kažnjava. Dejan je sve samo ne prosečan Japanac.

U drugom razredu su počeli da dolaze kući i u više navrata su mu probušili gume, razbili lampu, pokvarili kočnice i uništili druge delove bicikla. Prijavili smo bezimene huligane policiji i objasnili da se radi o IĐIME, međutim policija nas je uputila nazad u školu.

Nastavnici su bili ljubazni i puni razumevanja, ali se kao i uvek dotada, sve završilo sa punim ustima šarene laže.. Kako je vreme prolazilo Dejan je bio sve uznemireniji i nervozniji i mi smo odlučili da ga prebacimo u drugu školu.

Iako je Dejan bio žrtva, on je morao da se povuče.

Potpuno je uobičajeno ovde da žrtva bude kažnjena. Umesto petnaest minuta peške, Dejan mora da ide dvadeset minuta biciklom do škole. Morali smo da mu kupimo kompletno novu školsku uniformu, što je ovde vrlo skupo, nov bicikl jer je prethodni bio uništen, a da ne spominjem ukus gorčine koji nam je svima ostao.

O Dejanovom preuranjenom životnom iskustvu......ne vredi objašnjavati......svima je jasno.

IĐIME nije samo japanski fenomen. Svuda je prisutan, s tim što na Zapadu obično jači kinji slabijeg, dok se u Japanu radi o grupi protiv pojedinca.

Japanska kultura zahteva potčinjavanje nepisanim, opšteprihvaćenim normama i onaj ko se ne povinuje može biti samo otpadnik. Tome su deca naučena još od ranih dana. Pripadnost i vernost grupi, kao i harmonija grupe je iznad
svih ostalih moralnih principa i vrednosti.

Roditelji dece sa kojima je Dejan išao u školu su me pitali da li smo se preselili, kad smo kupili novu kuću. Na moje začuđeno pitanje su mi objasnili da su nastavnici u staroj školi rekli svim đacima da se Dejan prebacio u novu školu zato što se preselio u drugi deo grada. Još jednom je sve zatrpano i zaglađeno, a opšti, moralni problem je postao samo deblji.

U novoj školi je Dejan lepo primljen, dobro se snašao i vredno i smireno uči za
predstojeći prijemni ispit. Ovo krajnje neprijatno iskustvo je sigurno ostavilo dubok pečat u njegovoj ličnosti, ali srećom Dejan je takve građe da svemu pristupa sa puno optimizma i razumevanja.

Vesna Belušević, Cukuba, Japan