Novi test za DS

Demokratska stranka je danas jedan od stubova političkog sistema u Srbiji. Ona je do te mere integralan i u narodu ukorenjen deo arhitekture političkih opcija u zemlji da se bez njenih stavova i njenog učestvovanja u donošenju ključnih odluka za državu jednostavno ne može zamisliti društveni konsenzus, bez obzira na to da li je na vlasti, ili u opoziciji. To se posebno odnosi na sadašnji period, pod predsedavanjem Borisa Tadića.

Činjenica da je Demokratska stranka integralni deo vlasti, čak i kada je opozicija, što je normalno u svim demokratskim sistemima sa utvrđenom i stalnom stranačkom infrastrukturom, vidi se iz toga što ona učestvuje u konsenzusu o najvažnijim kriznim pitanjima za Srbiju, pre svega o danas primarnom pitanju o statusu Kosmeta.

Prema objašnjenjima iz vrha Demokratske stranke, razlog zbog kojeg ona ne učestvuje u današnjoj vladi Srbije je u tome što u neizbežnoj mehanici funkcionisanja manjinske vlade SPS glasa za njene predloge, iako ne učestvuje u izvršnoj vlasti. Ta nužnost, koju prepoznaju i svi međunarodni učesnici u bitnim političkim procesima za Srbiju, dovoljan je razlog za Demokratsku stranku da ostale članice "demokratskog bloka" ostavi same na vatri donošenja odluka. I to opredeljenje ove stranke treba poštovati. Razloga za ovakvu odluku ima, a procena toga da li je stranka dovoljno jaka da ne učestvuje u vladi ipak pripada svakoj stranci.

Imajući u vidu sve rečeno, nejasno je zašto Demokratska stranka odbija da uđe u parlament i interveniše prilikom predstojećeg glasanja o Zakonu o Vladi i izbora ministara spoljnih poslova i odbrane. Naime, imajući u vidu konstruktivnu i evropsku politiku predsednika i cele DS, nijedan od dva ministra o kojima će se glasati, sa tačke gledišta Demokratske stranke, nisu sporni. Zoran Stanković se muči u složenom sistemu vojske koji nosi sopstvene infrastrukturne i druge krupne probleme i nastoji da ih rešava na evropskom fonu, a o Vuku Draškoviću, koji je srpsku diplomatiju vratio u život u poslednje tri godine, valjda ne treba ni govoriti.

Mandat aktuelne vlade ističe sledeće godine, kada će biti održani izbori na kojima DS ima sve izglede da bude veoma uspešna. Valjda je u interesu ove stranke da, ako uđe u vladu posle predstojećih izbora, u diplomatiji bude dobro stanje, i da postoji pozitivan kontinuitet, kao i u vojsci. I valjda joj je cilj da njeni prirodni saveznici, demokratski lideri, budu u kontinuitetu prisutni u strukturi vlasti, jer će njen posao kao koalicione stranke tada biti mnogo lakši.

Uz sve ovo, postoji i principijelniji, moralni razlog. Ako je, naime, osnovni razlog, kao što kažu predstavnici ove stranke, za odbijanje ulaženja u vladu to što je podržavaju socijalisti, utoliko više se od DS očekuje da uđe u skupštinu i podrži ministra koga upravo ti socijalisti hoće da obore, protivno volji vlade. Prepuštanje Vuka Draškovića volji socijalista niko od birača neće videti kao principijelno i politički opravdano postupanje Demokratske stranke.

Rekli bismo da unutar DS, kao i u svim strankama nastalim u mučno vreme formiranja višepartijskog sistema i borbe protiv diktature, postoji neka vrsta korporativnog duha. Taj duh u ovoj velikoj partiji levog centra je, u izvesnom smislu, "duh protivljenja", koji se ogledao i u njenim ranijim povlačenjima iz izbornih procesa i struktura vlasti. Svaka stranka, kao i svaki pojedinac, moraju prevazilaziti svoja unutrašnja ograničenja da bi mogle napredovati, i upravo je ovaj duh protivljenja najveće iskušenje za Demokratsku stranku. To je stranka s ogromnim potencijalom za konstruktivno učestvovanje u vlasti, ali tek kada prevaziđe ovaj etos tvrdoglavosti i prkosa, toliko karakterističan za sve nas Srbe.

DS ima jednu ogromnu, ključnu prednost u toj borbi protiv ove najveće slabosti, ove "ručne kočnice" sopstvenog razvoja i dodatnog rasta u biračkom telu Srbije. Ta prednost je njen predsednik Boris Tadić, lider koji ide, unekoliko, dalje i šire od pomenutog"duha protivljenja" nasleđenog iz, u neku ruku, konzervativnih godina rada Demokratske stranke. Nije, zato, čudo što je upravo Boris Tadić bio i ostao dobitni adut Demokratske stranke. On je imao snage da, posle afere Bodrum, izađe pred javnost i prizna grešku nekih predstavnika stranke. Ta spremnost na priznavanje greške donela je DS-u strukturno još trajnije mesto u političkom sistemu Srbije.

Sad je, očigledno, vreme za sličan potez, koji javnost očekuje od DS. Stranka bi trebalo da "prelomi" u poslednjem trenutku i da uđe u parlament prilikom glasanja o izboru dva ministra. Njena je demokratska odgovornost da bude dosledna i spreči rušenje vlade, baš zato što je SPS osnovni razlog zbog koga ni DS ne učestvuje u vlasti. Ako to urade, predsednik i DS će zabeležiti još jednu veliku moralnu i političku pobedu. U suprotnom, propustiće onu šansu koja se u političkom životu retko ukazuje – šansu da budu veliki.

Naučni savetnik, direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu